Životna sredina – veliki izazov i razvojna šansa

Srbija

16082016 EkologijaU predstojećim pregovorima sa EU poglavlje koje se odnosi na životnu sredinu i klimatske promene – Poglavlje 27 predstavljaće jedan od najvećih izazova za državu i privredu. Istovremeno, ekološki projekti nose veliki ekonomski potencijal jer ulaganja u infrastrukturu, zelene tehnologije i cirkularnu ekonomiju imaju velike mogućnosti za razvoj i nova radna mesta.

Iskustva zemalja članica EU koje su prošle ovaj put pokazuju da su investicioni i operativni troškovi finansiranja zahteva evropskih direktiva u ovoj oblasti značajni i zahtevaju visok stepen koordinacije na svim nivoima od republike preko pokrajina i gradova do opština, objašnjava Dušan Stokić, rukovodilac Centra za zaštitu životne sredine PKS.

To podrazumeva uključivanje svih subjekata u ovaj proces – industrije i privrednika, predstavnika nauke i univerziteta, lokalnih samouprava, civilnog sektora, medija i svih aktera koji mogu dati svoj doprinos. Procenjuje se da će finansijski najveći teret implementacije i sprovođenja propisa u oblasti zaštite životne sredine podneti privreda oko 60 odsto, lokalne samouprave 20 odsto i građani 20. „Ako se posmatraju investiciono najzahtevnije direktive, na primer Direktiva o industrijskim emisijama, u sektorima energetike, naftne industrije, hemijske industrije, industrije građevinskog materijala, metalurgije, rudarstva i prehrambene industrije procenjuje se da će za oko 30 instalacija koje podležu izdavanju integrisane dozvole biti potrebno (IPPC instalacije) 1,1 milijarda evra“, ističe Stokić.

Iako se može očekivati da Evropska komisija odobri odlaganje primene nekih direktiva, procenjuje se da će svega oko 20-30 postrojenja eventualno moći da očekuje saglasnost Komisije za dobijanje prelaznih rokova, što je između pet i 10 odsto svih IPPC instalacija, ukoliko se za svako pojedinačno postrojenje za koje se vode pregovori obezbedi validna tehnička, ekonomska i finansijska argumentacija. Sa druge strane, posledice loših pregovora mogu biti fatalne kako za privredne subjekte, tako i za državu. Privredni subjekti, čija postrojenja ne uspeju da odgovore ekološkim zahtevima i standardima neće imati uslov za izvoz i poslovanje, a država, ukoliko se preuzete obaveze ne ispunjavaju, može plaćati visoke kazne kao što je sada slučaj u Bugarskoj i Rumuniji. Kada je reč o upravljanju otpadom, drugoj velikoj i zahtevnoj oblasti, najveći deo investicionih troškova odnosi se na razvoj infrastrukture u cilju sprovođenja Okvirne direktive o otpadu, Direktive o deponijama i Direktive o ambalaži i ambalažnom otpadu. Procenjuje se da će investicioni troškovi u vezi sa implementacijom ovih direktiva iznositi oko 917,7 miliona evra.

Novija istraživanja pokazuju da je za sprovođenje zahteva Evropske unije u vezi implementacije direktiva u sektoru komunalnih otpadnih voda i vode za piće, kao i direktive o deponijama, potrebno oko 7,9 milijardi evra. Relativno visoke investicije u ovoj oblasti ne treba posmatrati kao trošak, već kao dugoročno isplativo ulaganje u zdravlje ljudi, u čisto radno i životno okruženje i u zdravu životnu sredinu, rekao je Stokić. Pravilnom politikom zaštite životne sredine, kako je istakao, mogu se ostvariti značajne finansijske uštede zbog preventivnog delovanja na zdravlje ljudi i sprečavanje nepotrebnih i često veoma visokih troškova lečenja i zdravstvene zaštite. Ne treba zaboraviti ni značajan ekonomski potencijal, jer ulaganja u ekološke projekte, infrastrukturu, „zelene“ tehnologije i cirkularnu ekonomiju imaju veliki potencijal za razvoj i zapošljavanje. Razvoj reciklažne industrije i jačanje i integracija sakupljačke mreže u legalne tokove, predstavlja veliku poslovnu šansu kako za postojeća privredna društva, tako i za preduzetnike i inovatore.

Nova zakonska rešenja i primena principa cirkularne okonomije treba da omoguće lakše, brže i jednostavnije korišćenje otpadnih materijala, koji dobijaju status sirovine. Ovo može podstaći razvoj industrije i proizvodnje novih proizvoda od recikliranog materijala, a koji potiče od, na primer, otpada od građenja i rušenja, ambalažnog otpada, tekstilnog otpada, bio-otpada itd.

Izvor: pks.rs

Vesna Vukajlović