Zamrznuti u strahu od klimatskih promena

Foto: pixabay

Da li ste ikada gledali neki dokumetarac gde se lav ili neki drugi predator prikrada svom plenu kao što je gazela ili antilopa. U jednom momentu deluje kao da gazela oseti da joj je opasnost blizu i deluje kao da se zamrznula. Kada kamera zumira plen, vidimo da joj se nozdrve i uši trzaju, oči su se skupile, ali nema druge reakcije. U ovom slučaju, životinja koristi svoja čula da proceni gde je opasnost i odsustvo drugog pokreta je adaptivni odgovor na opasnost.

Možda ste i vi iskusili to da se, kada se uplašite jednostavno zaledite u mestu?
Ova pojava ima svoje razloge u evoluciji.

Neurolozi su otkrili mnogo o ovom fenomenu proučavajući glodare koji su uslovljeni Pavlovljevim refleksom ili strahom. Kada je pacov u komori za uslovljavanje izložen iznenadnom glasnom zvuku, on će pokušati da shvati gde je izvor zvuka ali neće iskusiti mnogo straha. Ali, ako je buka praćena umerenim elektrošokom, životinja će se skameniti na nekoliko sekundi. Nakon početnog treninga, kada čuje zvuk, bez elektrošoka, pacov se i dalje ukopa u mestu. Ovo znači da je životinja postala uslovljena prethodnim nesvesnim stimulusom, ili uslovnim nadražajem.

Istraživanja koja su uključivala snimanje mozga ljudi pokazala su da uslovljeni strah aktivira iste regione mozga.
Jaka anksioznost i strah, navodi sisare da se “skamene”. Ovo može biti dobra reakcija u nekim slučajevima ali u drugim može biti vrlo opasno. Dobar primer jeste odnos prema klimatskim promenama.

Naš odgovor na zloslutna upozorenja da rapidno uništavamo sopstvenu planetu mogao bi biti strah toliko izražen da se jednostavno zamrznemo, bez mogućnosti da preduzmemo neophodne korake da se spasimo.
Nekada taktike zastrašivanjem upale ali nekada i ne. U slučaju klimatskih promena, želimo da ljudi budu zabrinuti ali konstantnim najavama propasti šaljemo poruku pojedincima da samo radikalne mere vlada i velikih kompanija mogu da nas spasu.
Nijedna od ovih prognoza nije hiperbolična. Mogli bismo koristiti i mnogo strašniji rečnik u opisu posledica koje nas očekuju ako se ne preduzmu određene mere, ali da li će to biti učinkovito? Da li na ovaj način motivišemo ljude da preispitaju svoje stavove i ponašanja povodom zaštite životne sredine?

Postoji dobar razlog da pretposavimo da koristeći zastrašujuću terminologiju u opisima terora klimatskih promena kao što su masovne poplave, požari, smrtonosno zagađenje vazduha i toplotni talasi, zapravo stvaramo kontraproduktivni efekat jer ovi opisi dovode do toga da ljudi postanu apatični i ne potrude se zapravo da preduzmu bilo kakvu akciju. Predviđanja su toliko zastrašujuća da se poput uplašenih pacova jednostavno zamrznemo.

Vratimo se na pacove na kojima su vršeni eksperimenti jer nam oni možda ukazuju na rešenje. Pacov koji je uslovljen strahom od jakog zvuka i elektrošokom se na zvuk zamrzne. Ako se tom istom pacovu ostavi prolaz da pobegne iz komore za uslovljavanje, kada čuje zvuk, signali koji bi inače stigli do njegove amigdale i naterali ga da se zamrzne bivaju preusmereni u drugi deo mozga koji je zadužen za motivisanu akciju i pacov istrčava iz komore.

Ista logika se može primeniti u slučaju anksioznosti koju ljudi osećaju povodom klimatskih promena. Trebalo bi da ukažemo ljudima na “zadatke” koje mogu obaviti a koji imaju pozitivan uticaj na naše okruženje i to bi uticalo na promenu poimanja šire slike. Na primer, veliki broj zajednica koje regulišu reciklažu na nivou stambenih objekata imaju praksu da prikažu pozitivan uticaj koji ta reciklaža ima. Pokazalo se da ovaj princip podstiče bolje rezultate od onog koji podrazumeva samo sankcije. Stoga, trebalo bi se potruditi da pokažemo ljudima promenu koju stvaraju, koliko tona otpada je reciklirano, koliko energije je ušteđeno i koliko se nivo gasova staklene bašte smanjio kao rezultat neke akcije koju ljudi preduzimaju. Potrebno je načiniti ljude da se osećaju uspešno nasuprot beznadežno u borbi protiv klimatskih promena. Već imamo neophodno znanje o neurobiologiji da razumemo na koje načine možemo da promenimo odgovor sopstvenog mozga na izazove, zašto ne bismo iskoristili to znanje da spasimo sopstvenu planetu?

Milan Zlatanović

Izvor: psychologytoday