Zabrana mesa – korak ka spasu planete?

Foto-ilustracija: Unsplash (Alexandru-Bogdan Ghita)

Ishrana je oduvek predstavljala važan deo čovekovog života. U savremenom svetu, kad nam je dostupan raznovrstan izbor namirnica različitoga sastava i porekla, lako se možemo opredeliti za hranu koja nam najviše odgovara, odnosno za ono što nam je najukusnije.

Deo čovečanstva se okrenuo ishrani lišenoj mesa. Ipak, da li se ka tome može orijentisati cela ljudska populacija?

Neki zagovaraju ideju da bi se zabranom mesa, odnosno smanjenom proizvodnjom i izbacivanjem mesnih proizvoda sa menija, moglo doprineti smanjenju zagađenja životne okoline.

Podaci prošlogodišnje studije sa Oksforda pokazali su da meso i mlečni proizvodi proizvode oko 60 odsto ukupnog zagađenja poljoprivrednog porekla i zauzimaju oko 83 odsto poljoprivrednog zemljišta, dok obezbeđuju čovečanstvu samo 18 odsto potrebnih kalorija i 37 odsto proteina za život.

Možemo zaključiti da bi veganski tip ishrane najviše odgovarao planeti, ali da li bi odgovarao njenim stanovnicima?

Džozef Pur, koji je vodio istraživanje, smatra da je veganska dijeta jedan od najznačajnih načina da se smanju štetan uticaj na prirodu, što se tiče emisije gasova sa efektom staklene bašte, ali i crpljenja izvora vode i korišćenja zemlje, kao i na cvetanje vode i povećanje kiselosti okeana.

Mnogi stručnjaci, iako se slažu u tome da bi potpuni zaokret čovečanstva ka veganstvu bio krupan korak za zaštitu životne sredine, smatraju da bi zabrana mesa rezultirala otporom i nezadovoljstvom velikog broja ljudi.

Profesor populacione ekologije Tim Benton zabranu mesa ne vidi kao stazu uspeha. Ističe da promene jesu više nego poželjne, ali da bi se trebalo raditi postepeno na poboljšanju čitavog sistema kako bi se uticalo na problem, zato što se on ne može rešiti samo pomoću jedne zabrane.

Foto-ilustracija: Unsplash (Dan Gold)

Smatra da je potrebno promeniti poljoprivredne subvencije, kao i način ishrane u nekim ustanovama poput škola i bolnica i truditi se da proizvodnja mesa nema toliko štetan uticaj na prirodu. Predlaže i dodatno obrazovanje ljudi po tom pitanju i kao važan faktor posmatra uticaj na svest pojedinaca da meso, na izvestan način, predstavlja pretnju i da to ne smemo da zaboravimo.

Kod drastičnih mera koje imaju neposredan uticaj na svakodnevni život pojedinca postoji velika verovatnoća i bojazan da bi zabrana poput ove izazvala jednako drastične negativne reakcije koje bi vodile u suprotnom smeru.

Svakako, moramo „staviti na vagu“ šta nam je važnije. Ukoliko budućnost živog sveta na zemlji zavisi od naših odluka, lični izbori koji nemaju pozitivan učinak na prirodu mogu ostati u senci.

Jelena Cvetić