Vojin Ćetković: Strastveni ribolovac u borbi za očuvanje netaknute prirode

Intervju

Foto: Miloš Lužanin

Pre dvadeset godina osvojio je naklonost šire publike ulogom Branda u televizijskoj seriji „Porodično blago”. Od tada je Vojin Ćetković pokazao da ume podjednako dobro da odigra različite i zahtevne uloge: negativce, monahe, pesnike, a nedavno je svojoj umetničkoj lepezi dodao i lik prvog krunisanog srpskog kralja – Stefana Prvovenčanog, u tv-seriji „Nemanjići – rađanje kraljevine”. Iako je očekivano da s njim razgovaramo o njegovoj bogatoj karijeri i planovima, mi smo pak rešili da ga pitamo o ljubavi prema pecanju, crnim rodama i belorepim orlovima koji sleću u blizini njegove energetski efikasne vikendice u Čortanovcima, ali i o tome šta ga nagoni da učestvuje u akcijama čišćenja divljih deponija u Nacionalnom parku Fruška gora.

EP: Kada ste odlučili da vam je dosta života u gradu i da li je ljubav prema pecanju presudno uticala na to da sazidate vašu porodičnu vikendicu u Čortanovcima, na obali Dunava?

Vojin Ćetković: Presudila je moja potreba. Pecam još od pete godine. Imao sam tu sreću da su mi baba i deda živeli na selu, tako da sam tamo provodio dosta vremena, a i roditelji su me stalno vodili u prirodu. Od malih nogu sam vezan za prirodu, životinje, a naročito za biljke i reku. Moj đed po ocu imao je celo jedno brdo iznad Mojkovca, gde je i živeo, tako da je najlogičnije bilo da pri odabiru mesta za vikendicu tražim blizinu brda i reke. Zahvaljujući mom drugu iz obdaništa Novici koji ima vikendicu u Čortanovcima, često smo odlazili kod njega i mesto mi se veoma dopalo. On mi je i našao plac. U prvi mah se nije video Dunav od šiblja na parceli, ali kad sam to počistio, pred nama se ukazala jedna od lepših panorama. Sada imam čamac na Dunavu i kuću sa pogledom.

EP: S obzirom na to da mi nismo nacija koja baš mnogo vodi računa o prirodi, nije teško naići na svakodnevne dokaze naše nebrige. Šta vama naročito smeta kada ste na pecanju?

Foto-ilustracija: Pixabay

Vojin Ćetković: Sve mi smeta, a pre svega svest ljudi. Pojedini ribolovci često i ne znaju gde su, a kažu da vole reku. Nedavno sam video oca koji uči svog sina da hvata štuku koja je tada bila u zabrani, a da ne govorim o tome da je veličina te štuke bila itekako ispod dozvoljenih dimenzija. I šta vi da kažete tom čoveku? Viđao sam svašta na rekama, krivolovce, mreže kojima nije mesto na manjim rekama… Nažalost, bez oštrih zakona i bez primena tih zakona ne može se ništa uraditi. To je ono što mi najviše smeta. Smeta mi i to što je država bila nemarna jer je šteta ogromna i skoro nepopravljiva. Pre dvadesetak godina na dužnom kilometru rečnog toka bilo je oko 800 kilograma ribe. Danas je ima manje od 80 kilograma. Podaci o količini ribe u moru su podjednako frapantni. S obzirom na to da se bavim javnim poslom i da sam u prilici da me ljudi čuju, smatram da je moja dužnost da pričam o ekologiji i da nekako promenim tu svest kod ljudi. To bi bio moj veliki uspeh i ja sam sām sebi dao taj zadatak. Često sam se odazivao i na radne akcije čišćenja jezera i reka, a u sklopu jednog projekta pokušali smo da poribimo i Drinu. Bilo je dosta teškoća u realizaciji tog projekta, a i stalno su postojali neki izgovori koji su uglavnom bili vezani za tešku ekonomsku situaciju. Pričao sam i sa pojedinim čuvarima koji su bili voljni da dobro rade svoj posao i da hvataju ribokradice, ali i oni su u teškoj poziciji zbog pretnji koje dobijaju. Čitam da bi trebalo da se otvori poglavlje 13 koje je vezano za ribarstvo. Ukoliko bi se sprovodili svi zakoni i zahtevi koje Evropska unija od nas traži, kad bi se kaznilo samo desetoro ljudi koji prave prekršaje, situacija bi se drastično promenila. Osim toga, mi imamo i dalje fabrike koje izbacuju otpadne vode u reke i kanale i nanose mnogo veću štetu. Potrebno je ugraditi kolektore, a to su velike investicije koje će morati da se sprovedu. Dobro poznajem i tekuće i stajaće vode u Srbiji, pa mogu reći da je stanje u njima veoma alarmantno. Retki su primeri pojedinih delova nacionalnih parkova u kojima postoji izvestan red, u kojima se sprovodi poribljavanje, a izlov je kontrolisan. Prema mojim saznanjima, Evropska unija je namenila ogromna sredstva za ekologiju i nadam se da će se iskoristiti u te svrhe.

Opstanak Drinske mladice

Na inicijativu Vanje Grbića, čuvenog odbojkaša i takođe ljubitelja ribolova, pre šest godina pokrenut je projekat za poribljavanje Drine mladicom u kom je učestvovao i Vojin. „Ribnjak u Perućcu je sagrađen ispod perućačke brane zbog koje nije bilo moguće da se uspostavi riblji put. Mladica nije mogla da ide u rečice uzvodno od Drine gde bi se mrestila, pa je bio doveden u pitanje njen opstanak. Drinska mladica je stvarno jedinstvena i prelepa za sportsko pecanje. Mi smo pokušali sa tadašnjim Ministarstvom poljoprivrede i zaštite životne sredine da napravimo sporazum i dobili smo sredstva pa smo uspeli, uz pomoć ihtiologa, iako je to vrlo teško, da pustimo određeni broj mladica u Drinu”, kaže Vojin objasnivši nam da su mladice, ta prirodna retkost koje ima u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Sloveniji, proizvedene u veštačkim uslovima i vraćene u Drinu. Nažalost, projekat nije dugo trajao. Sada taj ribnjak služi komercijalne svrhe.

Intervju u celini možete da pročitate u Magazinu Energetskog portala ODRŽIVA ARHITEKTURA, jula 2018, od 24. do 28. stranice.

Intervju vodila: Nevena Đukić