Uništavanje prirodnih plavnih šuma zarad drvene industrije

Srbija

Foto-ilustracija: Unsplash (Jamie Morris)

Šume uz velike ravničarske reke, poput Tise, od velikog su značaja za ljude i prirodu – ključne su za očuvanje izvora pijaće vode, štite od poplava i stanište su brojnim biljkama i životinjama.

Međutim, ovih plavnih šuma, kako ih još zovu jer se nalaze u plavnom području reka, u Evropi je preostalo vrlo malo. Čak 90 odsto njihove celokupne površine je nestalo, a ono što je preostalo često je u kritičnom stanju. Smatra se da su plavne šume najugroženiji prirodni ekosistemi u Evropi i stoga su u Evropskoj direktivi o staništima označene kao „prioritetan tip šumskog staništa”.

U Evropi su plavne šume na mnogim mestima zamenjene plantažama drveća koje se koristi za drvno-prerađivačku industriju. Reč je o hibridima nastalim ukrštanjem američke i evropske crne topole, koji su produktivniji, odnosno proizvedeni da bi brže rasli, bili otporniji na bolesti i pre mogli da budu posečeni.

Na ovaj način nestaju čitavi ekosistemi, kaže za Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) Saša Rajkov, ekolog iz novosadskog Centra za istraživanje biodiverziteta.

„U smislu posledica po prirodu, ne postoji posebna razlika u prenameni (šume, prim.nov) u poljoprivredno zemljište ili zasad hibridnih topola. Od šume ostaje jedino pravna forma ‘šumskog zemljišta’ u katastru. Red hibridnih topola ima strukturu ekosistema koliko i niz bandera duž ulice”, objašnjava Rajkov.

U izveštaju Evropske agencije za životnu sredinu (EEA) iz 2019. godine navodi se da su neke evropske reke, među kojima i Tisa, izgubile skoro 100 odsto od nekadašnjeg plavnog područja.

Ornitolog Milan Ružić iz Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije kaže da je retko koja reka u Srbiji toliko izmenjena kao Tisa, da su ljudi oteli plavnu zonu i pretvorili je u oranice i plantaže. On smatra da je hibridno drvo napravljeno, između ostalog, za potrebe drvne industrije te da ne favorizuje one ptice koje su nam najvrednije, najznačajnije, koje se nalaze na nacionalnim i globalnim crvenim listama, kao što su orao belorepan, crna roda i razne druge vrste.

„Crna roda ne može da pravi svoje gnezdo sakriveno u šumi na bilo kom drvetu. Njoj treba drvo koje ima razgranatu krošnju, sa velikim jakim bočnim granama, kakve klonske topole nemaju”, dodaje Ružić.

Sličan problem ima šumska sova, objašnjava, koja ne može da pronađe duplju u stablima prečnika 30 cm i koja će biti posečena naredne godine, ili neka bude i za 40 godina. Njoj je potrebno stablo koje je staro barem 60-70 godina, gde je nastala duplja u kojoj može da se gnezdi i da je koristi narednih 20 godina dok sa porodicom jede glodare, što je, napominje, vrlo bitan faktor za šumu kako se ne bi namnožili glodari.

Hibridne šume pogoduju i insektima i biljnim vrstama koje nisu domaće

Kako navode iz Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode, ove invazivne vrste dolaze iz dalekih krajeva pa kod nas nemaju neprijatelje (parazite, bolesti, itd.) i uspešno se takmiče sa domaćim vrstama za resurse (voda, svetlost, hranljive materije). Sposobne su da obrastanjem uništavaju prirodne biljne zajednice i da u potpunosti menjaju staništa.

Topolarstvo u Srbiji je počelo intenzivno da se razvija još sredinom prošlog veka, zbog potreba industrije. U časopisu Šume koji izdaje Javno preduzeće Srbijašume, 2002. godine je objavljen podatak da su u Vojvodini hibridne plantaže činile 45 odsto šume.

O plantažama se pita javno preduzeće Vojvodinašume, koje upravlja najvećim delom državnih šuma u Vojvodini, i Vode Vojvodine koje su bave pre svega zaštitnom funkcijom plavnih šuma (zaštitom od poplava, erozije i bujica). Ova preduzeća sarađuju sa Institutom za nizijsko šumarstvo i životnu sredinu, a prema rečima Marka Marinkovića, izvršnog direktora za šumarstvo, ekologiju i razvoj Vojvodinašume, to preduzeće sa Institutom razvija nove sorte hibridnih topola.

Marinković je za CINS rekao da poštuju stavove zaštite prirode i intenzivno rade na usklađivanju različitih interesa.

Prema njegovim rečima, u prošlosti su na području Vojvodine značajno izmenjeni ekološki uslovi prirodnih staništa plavnih šuma – prirodnih topola, vrba i hrasta lužnjaka – što je u velikoj meri doprinelo njihovoj zameni hibridnim topolama.

Iako su u martu 2008. godine Vojvodinašume donele odluku o zabrani pretvaranja prirodnih šuma u hibridne plantaže, i dalje se ne radi na

Foto-ilustracija: Unsplash (Benjamin Raffetseder)

njihovom ozbiljnom obnavljanju, što je trend u Evropi i svetu.

U skladu sa Sporazumom o saradnji sa Zavodom za zaštitu prirode Srbije, Vojvodinašume imaju obavezu da jedan deo plantaža vrate u prirodne šume. Prema Sporazumu, Zavod vrši izbor plantaža koje, po isteku tehničke zrelosti drveta nakon čega sledi njegova seča, Vojvodinašume treba da prevede u prirodne šume.

Marko Marinković kaže da pretvaranje visokoproduktivnih plantaža u prirodne šume preduzeću pričinjava ekonomsku štetu, ali ističe da treba imati izbalansiran i očuvan biodiverzitet.

Ipak, uprkos vraćanju plantaža u prirodne šume, cilj nije njihovo očuvanje već se ove šume i dalje obnavljaju metodom „čiste seče”, odnosno na nekoj površini se poseče svako ili skoro svako drvo, a ne samo pojedina izabrana. Na tom mestu dolazi do fragmentacije, tj. rascepkavanja

staništa ekološkog koridora, siromašenja i ugrožavanja biodiverziteta.

Bojan Tubić, inženjer šumarstva u Vojvodinašume, kaže da se šumama koje su vraćene u prirodne upravlja kao i do sad:

„One nisu ni pod kakvom zaštitom, nego je samo jednostavno promenjena vrsta, ali se njima i dalje gazduje sa merama koje su određene za konkretnu vrstu. Ako je reč o npr. beloj topoli, to uključuje i čistu seču. Ove šume svakako da nisu prepuštene tom nekom prirodnom procesu odumiranja”.

Tubić dodaje da teže da klonske topole budu tamo gde proizvode najveće prinose, odnosno da se mesta koja nisu najpogodnija za hibridnu topolu vrate prirodnim vrstama (beloj topoli, poljskom jasenu, hrastu lužnjaku itd).

Ekološki koridor predstavlja putanju, odnosno vezu između zaštićenih područja i ekološki značajnih područja čime se omogućava slobodan protok životinja i biljaka. Reka Tisa čini 20 odsto površine ekološkog koridora Tise, inače koridora od međunarodnog značaja, dok ostalo čine područja plavnih šuma, odbrambeni nasipi, ali i nekadašnji delovi plavnog područja koji su značajni za funkcionisanje koridora.

Prema podacima Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode, prirodne plavne šume vrba i topola pokrivaju svega 7 odsto područja ovog koridora, dok šume hrasta lužnjaka čine samo 0,14 odsto.

Plavne šume su zapravo mešavina šuma i močvarnih livada koje čine mozaičnu strukturu. Upravo je glavni cilj zaštite koridora očuvanje ove mozaične strukture koja pruža zaklon i omogućuje ishranu mnogim vrstama šumskih, travnih i močvarnih staništa.

Više pročitajte ovde.

Izvor: CINS