Tračak veštačkog Sunca tokom Hladnog rata

Vesti | Svet | Nuklearna energija

Još 1896. godine, Aleksa Šantić zapisao je: „Sunce tuđeg neba neće vas grijat ko što ovo grije.“ Međutim, da li bi veštačko Sunce moglo?

Jedan od najambicioznijih projekata na polju energetike u današnjem svetu je ITER (od lat. iter – put; skraćenica za International Thermonuclear Experimental Reactor – Međunarodni termonuklearni eksperimentalni reaktor). Ideja je začeta na Samitu u Ženevi u novembru 1985. godine, u jeku Hladnog rata.

Na predlog tadašnjeg generalnog sekretara Sovjetskog Saveza, Mihaila Gorbačova, tadašnjem predsedniku Amerike, Ronaldu Reganu, Evropska zajednica za atomsku energiju (današnja Evropska unija), Japan, Sovjetski savez i Amerika su se sporazumele da će zajedničkim snagama da rade na konstrukciji međunarodnog objekta za fuziju. S obzirom da me dvojka iz srednje škole ne čini kandidatom za Nobelovog laureata u fizici, pa čak ni podobnom da laicima među nama objasnim ovaj pojam, moraćemo da verujemo definiciji iz Wikipedie.

Nuklearna fuzija je, dakle, proces tokom kojeg se više atomskih jezgara spajaju formirajući jedno teže, a proces prati oslobađanje energije. Zahvaljujući ovoj nuklearnoj reakciji, „gore“ Sunce i zvezde. Potencijalni je izvor sigurne emisije nekarbonske i gotovo neograničene energije.

ITER je dizajniran da, iskorišćavajući upravo snagu fuzije, proizvodi 500 megavata izlazne snage sa samo 50 megavata ulazne, što bi značilo da bi on trebalo da udesetostruči energiju koju potroši. Cilj učesnika na ovom projektu je da on bude eksperimentalni korak između mašina za istraživanje fuzije današnjice i fuzijskih elektrana sutrašnjice.

U fazi inženjerskog uobličavanja ove nuklearke, radi bolje koordinacije zadataka, bila su otvorena tri zajednička radna mesta – u Garcingu (Nemačka), Naki (Japan) i San Dijegu (Amerika). Godine 1998. Amerika je napustila projekat. Radna faza nastavila se sa smanjenim tehničkim obimom i budžetom.

Ranih dvehiljaditih, usledili su pregovori oko organizacione i kadrovske strukture, prava intelektualne svojine, upotrebe reaktora u mirne svrhe, kao i oko pitanja koja od zainteresovanih zemalja će da bude dom ITER-u. Oni su se ubrzali kada su, 2002, države dobile pojačanje u vidu pokajnice-Amerike, Kine i Koreje. Od četiri predložene lokacije (Klarington, Kanada; Rokašo, Japan; Kadarače, Francuska; Vandelos, Španija), konačni izbor pao je na Kadarače u Francuskoj. Projektu je ubrzo pristupila i Indija. Nakon 20 godina naučnih planiranja, pripreme i složenih političkih pregovora, potpisivanje Sporazuma o ITER-u 26. novembra 2006. godine, kojim je uspostavljena ITER Međunarodna organizacija fuzijske energije, otvorilo je poglavlje kopanja, izgradnje i proizvodnje reaktora.

Danas, jedanaest godina kasnije, čovečanstvo je bliže neograničenoj energiji.

Jelena Kozbašić