Reke dobijaju jednaka prava na odbranu kao i ljudi

Vesti | Svet | Održivi razvoj

Foto-ilustracija: Unsplash (Ardi Evans)

Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima usvojena je 1948. godine, a šta se dešava sa pravima prirode?

Ekolozi i aktivisti za zaštitu životne sredine učestvuju u rastućem globalnom pokretu za uvođenje prava prirode u zakonske okvire. Zalažu se za rad na zdravlju celokupnog ekosistema, a ne isključivo na zdravlju ljudi, podsećajući na slučaj jezera Iri u američkoj saveznoj državi Ohajo.

Iz Irija su se u gradski sistem izlile otrovne alge, što je stanovnike učinilo zabrinutim za kvalitet vode. Tom prilikom se povela rasprava oko toga da li priroda ima pravo da u opasnim situacijama brani svoj jedinstveni entitet. Oni koji na to pitanje odgovaraju odlučnim „da“, svoj stav argumentuju činjenicom da su većinu negativnih promena u prirodi izazvali upravo ljudi.

U nekoliko zemalja slični zakoni već postoje. U Ekvadoru i Boliviji je „pravo prirode“ uvršteno čak i u poslednji ustav.

Indija se bori za prava reka Jamune i Ganga, Kolumbija zastupa prava Amazona, a u Bangladešu ih imaju sve reke.

Ovakva zalaganja, pak, nisu novina. Još su plemenski narodi svoj život posmatrali neodvojivo od prirode i usklađivali ga sa njenim pravilima. U staroj ideji leži podsetnik da ljudi čine neotuđiv deo uzvišenijeg sistema.

Foto-ilustracija: Unsplash (Andrew Coelho)

Fond za pravnu zaštitu zajednice u oblasti zaštite životne sredine (CELDF) smatra borbu za prava prirode jednako značajnom kao i borbu za okončanje ropstva ili proglašenje ženskog prava glasa.

Jedan od glavnih postulata ideje da priroda mora imati pravo na odbranu jeste da svi oblici života imaju jednako pravo na postojanje.

Dok određeni deo čovečanstva veruje da je zalaganje za prava prirode među prikladnim, novim i neisprobanim strategijama za borbu sa klimatskim promenama, kritičari inicijative smatraju njihovo uvođenje u pravne sisteme – nedovoljnim, neefikasnim i čak nezakonitim.

Jelena Cvetić