Energetska politika Srbije više okrenuta energetskim izvorima nego korisniku

Intervju

prof. dr Jovan PetrovićNaš sagovornik je vanredni profesor termoenergetike na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu, prof. dr Jovan Petrović, mašinski inženjer termoenergetske struke. Autor je monografija od nacionalnog značaja, između ostalih, monografije o toplifikacionom sistemu Novog Sada  (Novi Sad District Heating System-50 Years, 2011., J. Petrovic, D. Gvozdenac, B. Gvozdenac Urošević), (Pedeset godina toplifikacije u Subotici, 2013, J. Petrović, D. Gvozdenac, M. Kljajić) i monografije o geotermalnim potencijalima (Mogućnosti korišćenja energetskog potencijala geotermalnih voda u Vojvodini, Prometej, Novi Sad, 2009., J. Petrović, S. Đ. Bašić i drugi).  Diplomirao je na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu 1978. godine, magistrirao je na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu 2002. godine, a doktorirao je na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu 2007. godine.

Njegovi naučni radovi objavljivani su u domaćim i međunarodnim časopisima. Učesnik je mnogih međunarodnih i regionalnih konferencija, internacionalnih simpozijuma, naučnih skupova i tribina posvećenih energetici, energetskoj efikasnosti, održivom razvoju, obnovljivim izvorima energije.

EP: Koje su prednosti i nedostaci ulaganja i izgradnje proizvodnih kapaciteta za korišćenje obnovljivih izvora energije?

JP: Generalno govoreći, izgradnja proizvodnih kapaciteta za korišćenje obnovljivih izvora energije u Republici Srbiji je jedan mučan i dugotrajan proces, koji je mnoge investitore obeshrabrio i odvratio od namera da ulažu u ovu oblast. Bio bih slobodan da istaknem dve grupe problema, koji se nalaze na putu realizacije ovakvih projekata. To je najpre: presložena, preduga i preglomazna pripremna administrativna procedura kroz obezbeđenje desetine različitih uslova, saglasnosti i drugih dokumenta do ostvarivanja prava na gradnju. Zatim, to su specifične lokalne, uglavnom personalne poteškoće u razrešavanju mnogih bitnih pitanja. Krajnji je rok da se ovo promeni, jer u protivnom zainteresovanih investitora će biti sve manje.

EP: Kakva je današnja situacija sa eksploatacijom raspoloživih kapaciteta geotermalnih potencijala u Vojvodini u kojoj ste i ranije istraživali geotermalne potencijale kao i postojeće geotermalne bušotine koje se ne koriste?

JP: Današnja situacija u vezi korišćenja geotermalnog potecijala Srbije je lošija nego pre 5, čak i 25 godina. Pre raspada Jugoslavije, samo u Vojvodini, hidrotermalna energija se koristila u oblasti poljoprivredne proizvodnje na svinjogojskim farmama, u staklenicima i plastenicima, zatim u industriji, u banjama za balneološke svrhe, ali i zagrevanje objekata, u sportskim i rekreacionim centrima i drugde. Danas se korišćenje hidrotermalne energije svodi na zagrevanje objekata i bazena u par banja i rekreacionih centara.

EP: Koji su razlozi tome?

JP: Rekao bih da su razlozi brojni. Među najvažnijim su nerešen vlasničko-korisnički status bušotina, a samim tim i nesigurnost ulaganja u iskorišćenje ovog potencijala.
Nekada je država investirala u istraživačke radove i opremanje bušotina. Pravo korišćenja i upravljanja ovim potencijalom preneto je na tadašnju naftnu industriju, koja je ovim dobrom gazdovala po sopstvenim pravilima. Nije postojalo sistemsko, dugoročno, regulatorno uređeno rešenje, koje bi potencijalnim korisnicima ove energije dugoročno garantovalo ekonomski opravdano korišćenje.
To važi i danas. Nova vlasnička struktura NIS-a ne pokazuje izražen interes za promenu zatečenog stanja, a država je, osim deklarativno, ležerna u razrešenju ovog problema.

EP: Kako biste ocenili interesovanje i informisanost o raspoloživim resursima biomase za energetske namene?

JP: Biomasa je u Srbiji najznačajniji energetski potencijal, ako izuzmemo energiju sunca koja je i suštinski generator nastanka biomase. U predelima intenzivne ratarske proizvodnje postoje znatni ostaci biomase, koja se između ostalog mora sanirati radi nastavka ratarske proizvodnje. Voćarski i vinogradarski krajevi raspolažu znatnim količinama biljnih orezotina. Higijenom travnatih, parkovskih i rekreacionih površina i drvoreda u gradovima stvaraju se sezonske količine raznolike biomase. Higijena šuma je neophodna radi povećanja njihove proizvodnje, a na taj način se prikupljaju i znatne količine otpadne šumske biomase. Drvno-prerađivačka industrija proizvodi drvni otpad, koji takođe mora da se sanira. Sve ovo, uz eventualnu plansku proizvodnju biomase za energetske namene, predstavlja znatan i široko disperzovan energetski potencijal. Nažalost ovaj potencijal se sistematski ne koristi.

EP: Zbog čega?

JP: Politika planiranja ne sadrži pokretačke instrumente orijentacije za korišćenje biomase i nedostaju informacije i informacioni materijali (primeri dobre prakse, iskustava i sl.).
Visoka cena opreme za korišćenje biomase, u odnosu na opremu za druge energente, recimo prirodni gas, ukazuje da je investiciona podrška za realizaciju projekata za korišćenje biomase u energetske svrhe neophodna.
Nedostatak svesti, promocije, iskustava i veština i edukacije o projektima korišćenja biomase se prepoznaje kao velik rizik za graditelje, projektante i inženjere u korišćenju biomase u energetske svrhe.
Finasiranje novih tehnologija je uvek teško, a generalno uloga banaka nije dovoljno podsticajna i afirmativna pri obezbeđenju i odobravanju sredstava za oblast korišćenja biomase u energetske svrhe.

EP: Šta Srbija može učiniti kako bi se povećala iskorišćenost ovog resursa?

JP: Država mora da ima jasnu generalnu strategiju i viziju korišćenja biomase, odnosno opredeljen stav o obimu i načinu korišćenja biomase u energetske svrhe: u proizvodnji tečnih goriva ili direktno, u velikoj razmeri ili u manjem obimu, sporadično ili planski, u kogeneraciji i/ili za proizvodnju samo toplotne energije, u velikim postrojenjima i/ili na celoj teritoriji, u sušarama, etažnim sistemima grejanja, pećima za zagrevanje pojedinačnih prostorija i sl.
Nužna je i strateška odluka o kompleksnom ili selektovanom pristupu podsticajima.

EP: Kako povećati energetsku efikasnost prilikom gradnje objekata? Šta je moguće primeniti u našim uslovima? 

JP: Poslednjih par godina je tematika energetske efikasnosti u zgradarstvu dobila zasluženo zapaženo mesto. Regulatorno su učinjeni znatni pomaci, ali u praktičnoj primeni se još uvek zaostaje. Razlozi za to su pre svega ekonomske prirode, ali i nedostatak ličnih i drugih sredstava za investiranje u ovu oblast. Investicioni fondovi, a pre svih banke, još uvek nemaju dovoljno afirmativne finansijske podsticaje za ove namene. Situacija nije bitno drugačija ni u celom regionu. Međutim, zaostajanje za zemljama EU je više nego evidentno. Naši specifični utrošci energije su i po nekoliko puta lošiji od istih pokazatelja u zemljama EU. Nažalost u ovoj oblasti nema značajnih pomaka bez istinske liderske uloge države. Kad kažem „istinske“ mislim ne samo na deklarativnu političku podršku, već na praktičnu i efikasnu realizaciju deklarisane politike, verifikaciju ostvarenih rezultata i sve neophodne korektivne mere u cilju njihovog poboljšanja.

EP: Napreduje li tehnologija za potrebe izgradnje solarnih fotonaponskih elektrana i termalnih solarnih elektrana i kakav je učinak nove tehnologije?

JP: Tehnologije za gradnju postrojenja za iskorišćenje energije sunca su u izuzetnoj ekspanziji. Postaju sve dostupnije, pouzdanije i konkurencija ponude na ovom tržištu čini da je primena gotovo svih rešenja dostupnija sve većem broju korisnika. Pred nama je ozbiljan zadatak da učinimo napredak u najjednostavnijoj primeni solarne energije, a to je priprema sanitarne tople vode i eventulana podrška sistemima grejanja. U toj oblasti treba puno da se radi na afirmaciji, edukaciji i stvaranju uslova za omasovljenje primene.

EP: Kakve su okolnosti za ulaganja u kogenerativna postrojenja u odnosu na raniji period?

JP: Prema mojim saznanjima nema mnogo promena u pogledu izvesnosti ulaganja u kogenerativna postrojenja. Naša energetska politika i dalje ima dilemu u vezi primene kogeneracije, osim afirmativno u generalnom političkom opredeljenju.
Recimo, Nacrt Strategije razvoja energetike Republike Srbije za period do 2025. i sa projekcijom do 2030. godine se ne opredeljuje u vezi distribuirane kogeneracije, koja je sa druge strane znatan potencijal za osveženje i povećanje energetskih kapaciteta na način najbolje valorizacije energetske vrednosti prirodnog gasa uz zamenu velikog broja dotrajalih energetskih kapaciteta na najširem prostoru. Još uvek se, čak i u stručnoj javnosti mnogo više pažnje generalno posvećuje tzv. velikim energetskim kapacitetima pa i kada je reč o kogenerativnim jedinicama. Dok se država na odredi jasno, kroz planske dokumente, prema pitanju mesta i uloge takozvane velike i distribuirane kogeneracije u energetici ne mogu se očekivati značajni pomaci u pravcu intenziviranja primene kogenerativnih jedinica.

 

Primer dobre prakse – solarna elektrana u Kladovu i samoodrživa zgrada fabrike u Čačku

EP: Možete li izdvojiti neke projekte OIE i EE značajne po energetskoj uštedi, tehnološkoj inovativnosti i dobrim projektovanim rezultatima, a koji su realizovani na teritoriji Srbije?

JP: Posebno bih istakao agilnost, istrajnost i odličnu organizovanost vlasnika solarne elektrane od 1MW, preduzeća „Solaris Energy d.o.o.“ iz Kladova, na izgradnji visokokvalitetnog savremenog objekta, a koji treba uskoro da bude proširen za najpre 1MW, a potom i još 2MW. Time će region Kladova postati regionalni lider u primeni solarne energije za proizvodnju električne energije primenom tehnologije fotonaponskih ćelija.
U oblasti zgradarstva istakao bih objekat fabrike „SNE Energy“ kompanije „Elektrovat“ iz Čačka, koji je ne samo energetski samoodrživ, već i plasira viškove proizvedene energije.

EP: Kakav doprinos razvoju energetske efikasnosti i obnovljivih izvora energije daju fakulteti? Da li se u nastavnim planovima fakulteta obrađuju teme iz OIE i EE i kakvi su rezultati i interesovanje studenata?

JP: Pretpostavljam da su i drugi fakulteti u Republici Srbiji iz oblastih tehničkih nauka u svoje programe uvrstili predmete koji se bave pitanjima energetske efikasnosti i obnovljivih izvora energije. To je neminovno. Tako je i na Fakultetu tehničkih nauku Univerziteta u Novom Sadu gde je, pored uključenja pojedinačnih predmeta u studijske grupe raznih izlaznih profila, organizovan i poseban studijski program Energetski menadžment kao kompilacija energetskih i ekonomskih disciplina, čime se postiže izučavanje ove problematike iz svih relevantnih aspekata, a polaznici stiču zaokružena i celovita znanja iz ove oblasti.
Generalno su studenti vrlo zainteresovani za oblast energetske efikasnosti i primene obnovljivih izvora energije. To je posebno vidljivo kroz veiliki broj zahteva za izradu završnih radova baš iz ovih disciplina. U tome vide svoja potencijalna buduća radna opredeljenja i vrlo radoznalo žele da proniknu što dublje u ovu tematiku.

 

Primena sistema energetskog menadžmenta za smanjenje uvoza energenata

EP: Kakav je Vaš stav o energetskoj politici Republike Srbije, energetskoj nezavisnosti i energetskoj bezbednosti?

JP: Moj stav je da je energetska politika Republike Srbije previše okrenuta energetskim izvorima, što se nažalost potvđuje iz godine u godinu. Pitanja i problemi korisnika energije gotovo su marginalizovani i svode se na diskusije o cenama i koketiranje sa trenutno prihvatljivim i mogućim rešenjima, koja po pravilu ništa ne rešavaju na duži rok. Nažalost, suština nije u tome i to treba shvatiti što pre, to bolje za sve.
Država treba da učini sve što je u njenoj moći i da svoje kapacitete prevashodno stavi u funkciju smanjenja potreba za finalnim vidovima energije u svim sektorima. Time korisnik energije (građanin, preduzeće, institucija i drugi) postaje ključni subjekt u energetskoj politici i na pravi način prepoznaje napore države da poboljša njegov status u ukupnoj energetskoj politici, uključujući i neposredne troškove za energiju. To je ostvarivo samo primenom i praksom sistema energetskog menadžmenta i u sklopu toga stalnom potrebom i radom na povećavanju energetske efikasnosti u svim sektorima korišćenja energije i što intenzivnijom održivom primenom obnovljivih izvora energije.

Biljana Radović