Netipična „bova“: Plutajuća elektrana na energiju talasa

Foto: Wikipedia

Endi Hamilton, inženjer istraživačkog instituta MBARI iz američke savezne države Kalifornije, od 2009. godine vodi tim s ciljem da se energijom talasa obezbedi izdašnija količina struje za snabdevanje okeanografskih instrumenata. Iako ovaj način iskorišćavanja morskog potencijala za proizvodnju električne energije nije nov, oni su radili na njegovom unapređenju i korišćenju za specifične potrebe njihovog instituta.

Hamiltonov projekat finansirala je agencija za razvoj novih tehnologija (koje bi eventualno mogle da se koriste za potrebe vojske SAD), pri Ministarstvu odbrane, DARPA. Njegova inicijalna istraživanja i proračuni pokazali su da prototipovi „bova“, koje je DARPA prethodno upotrebljavala, nisu bili u mogućnosti da iskoriste pun kapacitet talasne moći – stoga je predložio da se dimenzije plutajućih elektrana povećaju.

U nastojanju da se snaga okeanskih talasa ne protraći, naučnici su konstruisali „bovu“ širine 2 i po i dužine 5 i po metara. Trideset metara ispod nivoa mora visi masivna metalna ploča. Ona je široka 3 metra, a dugačka 5 i po. Dok se „bova“ pomera, podmorski deo je relativno statičan. Pored težine metalne ploče, plutajuća elektrana koristi kretanje valova gore-dole, koje pomera hidraulični klip što pokreće električni generator i dovodi do proizvodnje struje. U procesu dizajniranja ovog izuma, tim inženjera suočio se sa nekoliko izazova. Elektrana je iz tog razloga pretrpela na desetine poboljšanja. Konačni cilj naučnika je da „bova“ generiše 500 vati.

Foto: MBARI

Uprkos tome što olujni talasi imaju veću snagu, s obzirom na njihovu retkost, umereni koji se javljaju relativno često, su najveći izvor energije „bova“ u zalivu Monterej. Elektrana je konstruisana na taj način da može da preživi uzburkano more te talasi visoki od 4 do 5 metara ne mogu da joj naškode. Međutim, kako se bure događaju tek ponekad, ona je najefikasnija u uslovima valova do 2 metra.

Nepregledna prostranstva i promenljiva priroda okeana uvek će da ostanu prepreka da u potpunosti razumemo svoje prirodno okruženje. Dakle, ključna teškoća za okeanografe u narednoj deceniji biće kako napajati složene aparate koje ostaju u vodi dugo vremena. Deo rešenja moglo bi da bude dostignuće MBARI instituta.

Jelena Kozbašić