Od 1784. do danas: Od parne lokomotive do „čistog“ voza koji juri preko 1000 km na čas

Vesti | Mobilnost | Svet

Foto-ilustracija: Pixabay

Ilon Mask, izvršni direktor Tesla motors, o čijim dostignućima na polju električnih vozila imate priliku često da čitate, jedan je od idejnih tvoraca super-brzog voza Hyperloop, koji bi se kretao kroz vakuumske cevi razvijajući brzinu preko 1000 km/h. Kompaniji Tesla se u osmišljavanju ovog projekta pridružila i kompanija SpaceX. Mask izum opisuje kao hibrid konkorda, pruge i stola za hokej u vazduhu.

Pre nekoliko dana, srpskim medijima prolomila se vest da će jedna od stanica ovog voza biti upravo Beograd. Naša prestonica bi na taj način bila povezana sa drugim svetskim gradovima, što bi predstavljalo veliki plus za turizam. Ukoliko se odlučite da od Beograda do Beča putujete Železnicama Srbije, do konačne destinacije bilo bi vam potrebno 15 sati. Ako se, pak, planovi Tesla motors i SpaceX sprovedu u delo, u Beču ste za 37 minuta, što je za čak sat vremena kraće i od leta avionom. Pored toga, ovaj način transporta bio bi čistiji od avio. Fascinantno, zar ne?

Mask je svoj super-brzi voz zasnovao na sistemu vrlo brzog tranzita (VHST, od very high-speed transit), predstavljenom još davne 1972. godine kada je on imao tek godinu dana. Ova tehnologija kombinuje magnetni voz i cevi niskog pritiska. Iako su mnoge od prvobitnih ideja VHST unapređene, srž je ostala istovetna – za premeštanje stvari (ili ljudi) koriste se tuneli i kapsule. Kroz cevi smanjenog pritiska, kapsule pod pritiskom bi „plutale“ na vazdušnim ležajevima koje bi pokretali linearni elektromotori i kompresori. Sistem bi se napajao solarnim panelima postavljenim na vrhu cevi. Tuneli bi mogli da budu postavljeni i iznad i ispod zemlje.

Razvoj brze železnice su kroz istoriju ometala dva faktora – upravljavanje trenjem i aerodinamički otpor. Konstruisanjem magnetnih, levitirajućih vozova koji bi se kretali kroz tunele u potpunosti ili delimično bez vazduha, na obe teškoće stavljena je tačka i omogućeno je dostizanje maksimalnih brzina od preko 1000 km/h. Ipak, visoka cena sistema magnetne levitacije (maglev) i teškoća održavanja vakuuma na velikim razdaljinama mogle bi da spreče realizaciju izgradnje ovih neobičnih „pruga“. Maglev tehnologiju koriste i japanski vozovi koji razvijaju brzine od 500 km/h. Prema navodima Ilona Maska, Hyperloop bi mogao da se koristi na Marsu. S obzirom na to da gravitacija ove planete iznosi tek jedan odsto gravitacije zemlje, cevi niskog pritiska ne bi bile potrebne, samo pruga.

Veliki broj ekonomista i stručnjaka za transport skeptičan je prema cifri od 6 milijardi dolara i tvrdi da ona dramatično potcenjuje troškove projektovanja, razvoja, izgradnje i testiranja potpuno novog oblika prevoza. Baš zato što ovaj projekat izuskuje mnogo novčanih sredstava, kompanije koje su učestvovale u njegovom osmišljavanju, svoju ideju učinile su open-source, što znači da ohrabruju druge da je uzmu i unaprede.

Kritike Hyperloop ne tiču se jedino ekonomskih izdataka za uspostavljanje voznih linija, već i mogućeg neprijatnog i zastrašujućeg iskustva vožnje. Putnik se nalazi u uskoj kapsuli bez prozora koja se kreće kroz zapačaćeni čelični tunel. Izložen je nultoj gravitaciji (duže izlaganje ovoj pojavi kod čoveka može da izazove poremećaje sistema ravnoteže i metabolizma, povraćanje, gubitak mišićne snage, a po izlasku iz njenog dejstva i probleme sa stajanjem i hodom), visokom nivou buke kao posledici ogromnih brzina i vibracijama. Dodatno zaziranje od Maskovog voza izazivaju nedoumice u vezi sa bezbednošću korisnika – šta ako se oprema pokvari ili se dogodi nesreća i kako sprovesti vanrednu evakuaciju iz vozila. Naučnici su izrazili zabrinutost i zato što se nadzemni (ili podzemni) tuneli čine kao primamljiva meta za teroriste. Čak i svakodnevna prljavština mogla bi da predstavlja problem za funkcionisanje ovakvog sistema.

Projekat je za sada u fazi testiranja. Da li će Beograd pre da dobije metro ili Hyperloop, pokazaće vreme.

Jelena Kozbašić