Koliko je plastici zaista potrebno da se raspadne?

Upravljanje otpadom

Foto: pixabay

U poslednje vreme u medijima, sa porastom ozbiljnosti situacije nepravilnog upravljanja otpadom možemo videti razne informacije i statistike, od toga koliko plastike globalno generišemo po glavi stanovnika, kakve sve to negativne posledice ima po našu životnu sredinu do toga da je samo jednoj plastičnoj kesi potrebno od 500 do 1000 godina da se razgradi? Kako tačno znamo tu informaciju?

Pa…zapravo ne znamo.

Naučnici procenjuju koliko je vremena potrebno nečemu da se razloži, poput kore banane, novina ili plastične kese testom koji se zove respirometrija. To podrazumeva da se predmet stavi u zatvoren prostor na zemlju bogatu organskom materijom i da se poveća dotok vazduha, nakon toga prisustvo ugljenika, koji je nusprodukt razlaganja materije, se izmeri i na osnovu njega se proračuna do kog stadijuma je stigao proces razlaganja.

Ovaj test radi perfektno za koru od banane ili novine, ali, sa plastikom, ne dešava se ništa. Nivo ugljenika se ne povećava što znači da se plastika zapravo ne razlaže, tj. bakterije ne prepoznaju plastiku kao izvor hrane i izbegavaju je.

Plastika se razlaže putem drugog procesa koji se zove fotorazgradnja. Kada ultraljubičasti zraci iz sunca udare u plastiku oni uzdrmaju hemijske veze materije i vremenom ona se razlaže na sve sitnije i sitnije čestice, otud mikroplastika. Na osnovu promatranja ovog procesa, naučnici zaključuju da je plastičnim kesama potrebno od 500 pa sve do 1000 godina da se razlože. Drugim rečima JAKO DUG VREMENSKI PERIOD.

Novine se raspadnu u periodu od 2 do 5 meseci dok je banani potrebno svega nekoliko dana da se razloži. Važno je napomenuti da su ovo idealni uslovi. Nekada se desi da na deponijama nema dovoljno kiseonika jer se novi otpad konstantno dodaje na vrh pa se čak i mnoga organska materija „mumificira“ u nedostatku vazduha. Zamislite koliko je tek potrebno plastici da se razloži na deponiji pod tonom drugog otpada. Odgovor je zauvek!

Plastični otpad kojim se ne upravlja na adekvatan način najčešće završi u morima i okeanima a tamo sunčeve svetlosti ima na pretek. Pa sjajno, zar ne, to znači da će se razložiti očas posla. Ne. Dok se razlaže pod uticajem sunčeve svetlosti plastika se sitni na sasvim male čestice plastike koje potom završavaju u lancu ishrane jer ih ribe i drugi morski svet često pomeša sa hranom, i na taj način na kraju završe na našim tanjirima i u našem organizmu. Plastika je veoma toksičan materijal a njen uticaj na ljudski organizam i dalje nije dovoljno izučavan.

Zato sledeći put pre nego što samo bacite plastičnu kesu ili flašu na pod, pored kante, u žbunje ili iz kola u pokretu, setite se svega ovoga.

Milan Zlatanović