Globalno bacimo više od 1.3 triliona tona hrane godišnje, odnosno jednu trećinu koju proizvedemo.
Ovaj podatak bitan je iz dva razloga. Što se manje hrane baci, lakše će se namiriti svetska potreba za hranom u narednim godina i smanjenjem bačene hrane smanjili bismo emisije gasova staklene bašte.
Kako uopšte uspevamo da bacimo toliko hrane?
Rasipanje hrane je jasan pokazatelj klasne nejednakosti. U siromašnim zemljlama, većina hrane propadne na putu od farmi do superarketa. “U Južnoj Aziji polovina karfiola koji se uzgaja biva bačena zbog nedostatka tehnologije hlađenja prilikom transporta”, kaže Rosa Rol, ekspert za bacanje hrane iz Organizacije Ujedinjenih Nacija za hranu i agrikulturu. „Paradajz se zgnječi ako se transportuje u većim pakovanjima dok se veliki deo proizvedene salate baci zbog problema sa transportom. Prema statistikama, u siromašnim zemljama mali deo hrane je bačen od strane kupaca jer je tamo hrana dragocena.“
U razvijenijim zemljama situacija je drugačija. Na primer u Americi i Kanadi oko 40% hrane biva odbačeno od strane potrošača što je gubitak od oko 160 milijardi dolara godišnje. Od ove cifre najveći deo čine mlečni proizvodi čija vrednost iznosi oko 91 milijardu.
Iz organizacije kažu da je to rezultat nekoliko faktora. Kupujemo previše hrane, ne pojedemo sve što kupimo a kako trošimo mnogo manji deo svojih prihoda na hranu lakše nam je da je bacimo tj. u ravijenijim zemljama jeftine hrane ima u izobilju što utiče na to da ljudi ne shvataju njenu pravu vrednost.
“Kako se dohodak povećava, povećava se i rasipno ponašanje kada je reč o ophođenju prema hrani”, kaže Pol Behnres, profesor na predmetu Energija i životne nauke na Lajden univerzitetu u Holandiji.
Protraćena hrana takođe ostavlja ogromni karbonski otisak, otprilike 3.3 milijarde tona ugljenika. Takođe, protraćena hrana znači i veliku količinu uzalud potrošene vode.
Iz organizacije za Hranu i Agrikuluru kažu da bi se najučinkovitije promene mogle postići izmenama na kraju lanca snadbevanja. U mnogim zemljama supermarketi se bore protiv rasipanja hrane tako što menjaju etikete na kojima piše datum do kog je hrana upotrebljiva kako bi obeshrabili potrošače da bacaju hranu koja je bezbedna za upotrebu ili tako što prekidaju sa praksom da povrće i voće čudnog oblika bacaju već ga prodaju po nižoj ceni. Negde se rasipanje hrane reguliše zakonski, na nivou države. Francuska je uvela zakone koji primoravaju prodajne lance da doniraju hranu koja je pod rizikom da bude bačena ali je i dalje bezbedna za jelo.
Poslanici Evropskog parlamenta rade na tome da uspostave zakone koji će smanjiti bacanje hrane za 50% do 2030. godine, što je jedan od ciljeva Ujedinjenih Nacija.
Milan Zlatanović
Izvor: theguardian
