Kako prepoznati „greenwashing“, lažno zeleni marketing

Foto-ilustracija: Pixabay

Talas zabrinutosti zbog klimatskih promena učinio je da se svi – od avio-prevoznika i trgovinskih lanaca preko proizvođača automobila do restorana i stadiona – okrenu zaštiti prirodnog okruženja.

Termin greenwashing ili eko-manipulacija koristi se za prakse kompanija ili organizacija koje više novčanih sredstava i vremena utroše na ubeđivanje javnosti da su ekološki nastrojene, kroz reklamne i marketinške kampanje, nego na sprovođenje aktivnosti za smanjenje negativnog uticaja po životnu sredinu u okviru svog poslovanja. Same sebe farbaju u zelenu boju, koja simboliše očuvanje prirode, iako ona u realnosti ne oslikava njihovu pojavu.

Osnovni primer obmanjivanja javnog mnjenja o radu određenog preduzeća putem eko-manipulacije je primer energetske kompanije koja na sva usta bruji o zelenoj tehnologiji koju razvija. Međutim, najveći deo njenih poslova i dalje počiva na zagađenju vazduha gasovima koji nastaju sagorevanjem fosilnih goriva, izlivanju nafte i eksplozijama elektrana.

U zelene prevarante mogao bi da se uvrsti i hotelski lanac koji se diči time što gostima omogućava da više puta upotrebljavaju posteljinu i peškire, ali ulaže vrlo malo napora na polju uštede vode, struje i goriva za svoju voznu flotu. Ili banka koja naprasno ozeleni zbog novouvedene opcije onlajn plaćanja. Čak i prodavnice u koje možete da vratite svoje već korištene plastične kese.

Evo kako u svakodnevnom životu prepoznati da li neko želi da Vas nasamari tvrdeći da je zelen.

1) Upotreba neosnovanih tvrdnji

Ko garantuje da su aktivnosti određenog preduzeća „naklonjene prirodi“, „organske“ i „ekološke“?

Uverite se da proizvod koji biste da pazarite ne sadrži štetne hemikalije. Zelena svojstva artikla pobrojana na pakovanju mogu da zasene njegovu „ne-ekološku“ stvarnost. Savršen primer ovog tipa zablude je veganska koža. Iako se promoviše kao ekološka alternativa životinjskoj, ona je u suštini plastika koja je jednako, ili čak više, štetna po našu okolinu.

2) Manje od dva zla

Sledeća praksa je prilično uobičajen vid eko-manipulacije. Kompanija obmanjuje potrošače da se transformisala u ekološku, a zapravo tek sitnim koracima (ako uopšte) napreduje u tom smeru. Organske cigarete možda jesu proizvedene od duvana koji nije bio tretiran pesticidima, ali su tek nešto manje „smrtonosne“ u odnosu na redovne.

3) Teško uočljivi kompromisi dobiti i troškova 

Ovaj aspekt greenwashing-a tiče se isticanja ekološke podobnosti preduzeća u određenim segmentima njegovog poslovanja. Na taj način često se ignoriše plaćanje viših ekoloških troškova u poređenju sa dobiti.

Papir koji se pravi bez hlora mogao bi da vodi poreklo iz prastarih šuma, a organski pamuk bi na mesto na kojem se prodaje mogao da bude transportovan sa desetinama hiljada kilometara udaljene lokacije. Njegovo dopremanje do prodavnica vrlo je verovatno izvedeno vozilima koja se pokreću na fosilna goriva, čiji je negativan uticaj po prirodu očigledan, a ne onima na električni pogon.

4) Navođenje podrazumevanih tvrdnji

Kompanije neretko nastoje da zavaraju kupce da su uložile određeni napor, koji se od njih ne zahteva, da bi ozelenile svoju delatnost, a da su pri tome u delo sprovele jedino akcije na koje su zakonski obavezane.

Tako mnogi proizvođači kozmetičkih proizvoda u Evropskoj uniji svoje ambalaže obeležavaju natpisima „bez parabena“ i „nije testirano na životinjama“. Prema evropskim normativima to se od njih i očekuje, te zapravo nisu preduzele herojski podvig za ekologiju, kako nastoje da predstave taj akt, već su se jedino povinovale zakonskim regulativama zajednice.

5) Korišćenje zelenih fotografija ili imena koje navode kupca na pogrešan trag

Obratite pažnju! Ovo je verovatno najčešći trik eko-manipulatora. Samo zato što na etiketi proizvoda stoji životinja ili malo zelenila ne znači da je prioritet kompanije životna sredina. Isti je slučaj i sa oznakama poput „organik“, „bio“, „eko“ i sličnim ispred imena brenda.

Jelena Kozbašić