Kada se gljive i ambalaža ukrste

Predstavljamo

Foto: projekat SOMA

Do novog materijala o kome se sve više priča, tim kompanije White Lemur došao je očigledno sporednim putem. Pre nego što su zagazili u inovacije, prevashodno su se bavili dizajnom rešenja za promotivne materijale i pakovanja, i tada su uočili potrebu za zelenim materijalima, pogotovu onima koji zamenjuju razne vrste plastike i stiropora.

S druge strane, započeli su i, u tom trenutku, nevezan projekat proizvodnje pečuraka sa farmaceutskim dejstvima. U ekipi koja se bavila razvojem proizvoda od gljiva bio je i Nikola Stanojević, već iskusni mladić u svetu startapova sa diplomom Biološkog fakulteta u Beogradu. On kaže da su u tom procesu stvaranja preparata IMUMIN shvatili da jedan vid „otpada” iz proizvodnje, kada se tretira pod određenim uslovima i na određen način, može postići identične karakteristike kao ekspandovani polistiren, odnosno stiropor.

Taj zaključak ujedno predstavlja i početak projekta SOMA u okviru kompanije White Lemur, pred kojom je sada bio zadatak da razvije tehnologiju proizvodnje tog materijala, ispita da li i neki drugi materijali imaju slična svojstva, kao i da nađe i testira sve moguće upotrebe i formira proizvode od ovog novog otkrića.

Dok je Nikola pohađao Akademiju za cirkularnu ekonomiju pri Privrednoj komori Srbije, instruktor im je pomagao da naprave analize toka materije i izvora zagađenja. Tako su shvatili da je upotreba stiropora kao materijala za jednokratna pakovanja jedan od glavnih izvora mikroplastike, jer se stiropor ne razgrađuje i ne reciklira. On se ili pali, što dovodi do emisije gasova sa efektom staklene bašte, ili se baca u deponije, gde se raspada formirajući obilje mikroplastike.

Foto: projekat SOMA

Kombinujući ovo saznanje sa činjenicom da se poljoprivredni otpad takođe spaljuje svake godine, što izaziva enormno zagađenje, naročito u jesen, tim je odlučio da njihov prvi cilj bude da naprave efikasnu, jeftinu i zelenu zamenu za stiropor za jednokratno pakovanje. Moglo bi se reći da je pomoć Akademije za cirkularnu ekonomiju bila dosta bitna za njihov razvoj. Tu su uspeli da uokvire i uobliče ideju o tome šta tačno mogu biti njihovi proizvodi, gde i kako mogu imati najveći i najbolji uticaj na životnu sredinu, ali i kako se to može uklopiti u kompleksnu industriju i sisteme koji već postoje. Ukratko, oni su iskoristili otpad iz poljoprivrede i biološki organizam da proizvedu novi biotički materijal, i da, prema Nikolinim rečima, „uzgoje” proizvode od njega koji će biti prirodni i neće stvarati ni otpad i zagađenje.

„Biosporin je izuzetno fascinantan i versatilan materijal. On je suštinski biotički materijal, odnosno materijal biološkog porekla, što ga stavlja u istu klasu u kom su drvo, koža ili guma, i ima podjednako veliki raspon potencijalnih upotreba. On se sastoji od celuloznih i ligninskih vlakana iz poljoprivrednog i industrijskog otpada, i hitinskih vlakana koja stvaraju gljive”, objašnjava Nikola i dodaje da u zavisnosti od ulaznih sirovina (vrste otpada), uslova u gajenju ili obrade posle proizvodnje, biosporin može posedovati čitav spektar osobina kao što su mekoća-tvrdoća, hrapavost-glatkost, apsorpcija šoka, vizuelni kvalitet, a manipulacijom gustine hitinskih vlakana gljive može se postići raspon kvaliteta gotovo kao kod plastičnih materijala.

Foto: projekat SOMA

Da su skrenuli pažnju na svoj pronalazak, u to nema sumnje. Dovoljno govori i podatak da trenutno imaju čak desetak pilot projekta sa raznim klijentima, gde testiraju održivost različitih upotreba. Nikola kaže da su za ovakvo interesovanje i poslovne prilike najviše zaslužne neverovatne odlike Biosporina.

„Materijal je takođe potpuno nezapaljiv, spada u A0 klasu materijala što mu daje dodatne prednosti u odnosu na stiropor. On je potpuno biorazgradiv u prirodnim uslovima. U kontaktu sa zemljom i vlagom u rasponu dužem od šest meseci, a posredstvom bakterija iz zemlje, Biosporin se raspada, moglo bi se reći da se topi, a tim procesom se ujedno obogaćuje zemljište solima koja pospešuju plodnost zemlje”, navodi naš sagovornik, pružajući nam dodatni dokaz koji je stigao sa Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu u kom se potvrđuje da Biosporin može da se koristi kao delimično organsko đubrivo. Sa Tehnološko-metalurškim fakultetom u Beogradu takođe rade na nekoliko projekata, od kojih je jedan impregnacija biosporina ekološkim organskim polimerima, što bi mu dalo potpunu hidrofobnost, te bi sprečilo njegovo raspadanje sve dok se fizički ne ošteti.

Priredila: Tamara Zjačić

Tekst u celini možete da pročitate u Magazinu Energetskog portala PAMETNI GRADOVI decembar 2020. – februar 2021.