Energetske samoodržive mikromreže su budućnost energetike

Intervju

Profesor Željko Đurišić predaje na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu. Prema tvrdnjama, anonimno iznetim na portalu „Oceni profesora“, bilo je studenata koji su samo zbog njega odlazili na fakultet. Bez obzira na to da li su ove izjave dali štreberi koji su svojevremeno nizali desetke ili je reč o kampanjcima koji su preferirali ispijanje kafe u obližnjem kafiću u odnosu na predavanja, kompliment ne gubi na značaju i svedoči o Đurišićevoj pedagoškoj veštini i prijemčivosti.

Foto: Privatna arhiva

U razgovoru koji smo nedavno vodili, profesor Đurišić je pokazao da opsežno stručno znanje, pretočeno u brojne knjige i istraživački rad, može da prilagodi i laicima kao što smo mi. On nam je otkrio gde bi nedostatak strategije o dekarbonizaciji proizvodnje električne energije i iscrpljenosti rezervi uglja mogao da odvede Srbiju i zašto se inženjeri radije odlučuju za zaposlenje u privatnim kompanijama, nego u elektroprivredi.

EP: Za koji smer master studija vlada najveće interesovanje, a koji vi smatrate najperspektivnijim u trenutnim uslovima na tržištu rada?

Željko Đurišić: Tržište rada utiče u najvećoj meri na opredeljenje studenata pri izboru smera na osnovnim studijama. To se posebno osetilo dok je građena infrastruktura mobilnih mreža u Srbiji, kada su telekomunikacije bile najpopularnije. Razvoj obnovljivih izvora energije je zatim doneo popularnost energetici, a digitalizacija sada donosi popularnost računarskoj tehnici.

Na master studijama tržište nema presudan uticaj na izbor smera. Inženjeri su već formirani i njihovi afiniteti prema nekim uže stručnim oblastima, koje su stekli tokom osnovnih studija, opredeljuju njihov izbor smera. Na modulu Elektroenergetske mreže i sistemi, na kojem sam angažovan, postoje tri smera na master studijama: Mreže i sistemi, Postrojenja i oprema i Obnovljivi izvori energije. U poslednje dve-tri školske godine približno je ujednačena zainteresovanost studenata za sva tri smera. Smatram da je to dobro i za tržište rada jer su projekti u energetici složeni i ne mogu se vezati isključivo za jedan segment struke.

EP: Jedan od predmeta koji predajete na doktorskim studijama je i integracija obnovljivih izvora energije u distributivni sistem. Koji su to optimalni parametri koje treba da ispuni elektroenergetska mreža da bi se na nju priključili obnovljivi izvori energije?

Željko Đurišić: Tehnički uslovi priključenja obnovljivih izvora su uglavnom definisani pravilnicima. Kod nas su to Pravila o radu distributivnog i prenosnog sistema. Ovi pravilnici definišu merljive kriterijume koji moraju biti zadovoljeni da bi se priključila neka elektrana na distributivni ili prenosni sistem. Međutim, problem masovnije integracije obnovljivih izvora nije vezan za tačku priključenja. On predstavlja sistemski izazov. Glavno ograničenje za priključenje obnovljivih izvora je obezbeđivanje fleksibilnosti sistema koja je neophodna da bi se intermitentni izvori energije, kao što su sunce i vetar, mogli integrisati u elektroenergetski sistem. Fleksibilnost podrazumeva sposobnost sistema da u svim realnim uslovima generisanja i potrošnje obezbedi zadovoljavanje tehničkih performanisi sistema: naponska ograničenja, tokove snaga, principe sigurnosti…

Foto: Stefan Milenković

EP: Kakvo je generalno stanje naše mreže? Koliki su gubici aktivne snage koji nastaju u prenosu električne energije?

Željko Đurišić: Elektroenergetski sistem Srbije nije ispratio svetske trendove, naročito u pogledu razvoja distributivne mreže. Tehnički gubici snage u distributivnoj mreži su značajno veći nego u evropskim elektroenergetskim sistemima i kreću se i do 10 odsto, što govori o nerazvijenosti mreže. Elektroprivreda Srbije mora uložiti napore kako bi promenila postojeće stanje i učinila sistem fleksibilnijim. To podrazumeva ojačavanje kritičnih dalekovoda, automatizaciju distributivnih postrojenja i instalaciju naprednih sistema relejne zaštite, rasklopne i merne opreme. Nažalost, Elektroprivreda Srbije je inertan sistem, koji ne pokazuje vidljive znake da želi da unapredi svoj sistem. Danas ne postoje radna mesta u Elektroprivredi Srbije na kojima mladi inženjeri mogu afirmisati svoja znanja iz moderne energetike i zato oni traže zaposlenje u privatnim kompanijama radije nego u elektroprivredi. To se mora promeniti, ako želimo da napravimo elektrodistributivni sistem koji će ići u korak sa svetskim trendovima.

Prenosna mreža je znatno razvijenija i gubici u njoj su na prosečnom nivou mreža evropskih operatora. Nekoliko projekata koji su u fazi realizacije značajno će unaprediti prenosni sistem. Pre svega, reč je o transbalkanskom koridoru koji će predstavljati magistralu za razmenu električne energije između istočne i zapadne Evrope. Jaka interkonekcija je ključna za povećanje uslova za izgradnju obnovljivih izvora u našem regionu. Naravno, postoji još dosta prostora za unapređenje prenosne mreže, kako kroz izgradnju novih dalekovoda, naročito u regionima sa dobrim resursima vetra, tako i kroz izgradnju naprednih sistema za praćenje stanja mreže i upravljanje u realnom vremenu. To može obezbediti bolju iskorišćenost kapaciteta i pouzdaniji rad u ekstremnim meteorološkim i drugim složenim uslovima.

Bitan aspekt unapređenja fleksibilnosti je i saradnja između operatora prenosne i distributivne mreže, ključna za razvoj tržišta pomoćnih usluga u novom okruženju u kom ne postoji jasna granica između proizvođača i potrošača električne energije.

EP: Kako se elektrana koja koristi obnovljive izvore energije priključuje na elektroenergetsku mrežu? Da li troškove priključenja snosi investitor ili Elektroprivreda i od čega to zavisi?

Foto: Jan Valo

Željko Đurišić: U tehničkom smislu priključenja na distributivnu mrežu, male elektrane se mogu podeliti na one koje se priključuju preko energetskih pretvarača i na one koje se direktno priključuju. U prvu grupu spadaju fotonaponske elektrane i moderne vetroelektrane, dok elektrane na biomasu i male hidroelektrane uglavnom koriste sinhrone i retko asinhrone generatore koji se direktno priključuju na mrežu. I za jednu i za drugu kategoriju definisani su tehnički uslovi koje elektrane moraju zadovoljiti da bi se mogle priključiti u određenoj tački elektroenergetskog sistema. Često željena tačka priključenja ne zadovoljava Pravila o radu distributivnog sistema i Elektroprivreda zahteva priključenje na udaljenim lokacijama, što iziskuje izgradnju dalekovoda koji predstavljaju značajan trošak za investitora ali i negativan uticaj na životnu sredinu. U Evropi je teže dobiti dozvolu za izgradnju dalekovoda nego za izgradnju elektrane. Ako je potrebno izgraditi 20 km dalekovoda da biste priključili elektranu od nekoliko megavata, to nije samo pitanje ekonomije. Na Fakultetu smo se dosta bavili istraživanjima efekata priključenja obnovljivih izvora i sprovodili analize, a one su pokazale da se mogu unaprediti uslovi priključenja korišćenjem savremenih uređaja energetske elektronike koji mogu doprineti da i elektrodistribucija i investitor imaju koristi od rada male elektrane. Smatram da u tom pogledu ima prostora da se unapredi postojeći Pravilnik o radu distributivnog sistema. Uslovi i varijantna rešenja priključenja moraju uzeti šire aspkete uticaja elektrane na distributivni sistem. Na primer, postojeći Pravilnik nije uzeo u obzir uticaj priključenja male elektrane na gubitke snage u distributivnoj mreži, a taj uticaj može biti i pozitivan i negativan. Upravo ovaj faktor bi trebalo da opredeljuje izbor priključne tačke i podelu troškova priključenja između investitora i Elektroprivrede.

EP: Koji obnovljivi izvor energije u Srbiji ima najveći potencijal, a koji je najisplativiji kada je reč o brzini vraćanja investicije?

Željko Đurišić: Kada govorimo o proizvodnji električne energije, tu bih na prvo mesto stavio potencijal vetra i sunca. U pogledu potencijala energije vetra Srbija je na nivou prosečne zemlje u Evropskoj uniji, a potencijal sunca je čak i iznad evropskog proseka. Biomasa i geotermalna energija imaju u određenim područjima dobar potencijal i njihovo najefikasnije korišćenje bi bilo za proizvodnju toplotne energije. Proizvodnja toplotne energije iz obnovljivih izvora je dosta potisnuta i mora biti prioritet u narednim strategijama razvoja obnovljivih izvora energije u Srbiji.

Brzina otplate investicija zavisi od subvencije, koje bi država tek trebalo da definiše za naredni period. Dosadašnji model feed-in tarifa je prevaziđen mehanizam i on je imao ulogu da razvije tehnologije obnovljivih izvora energije. Danas su tehnologije vetroagregata i fotonaponskih sistema razvijene. Očekuje se da će nove mere subvencija biti u velikoj meri tržišno orijentisane. Na slobodnom tržištu električne energije, isplativost investicije definišu troškovi proizvodnje. Investicioni troškovi su pali kako za vetroagregate tako i za solarne sisteme, pa troškovi proizvodnje električne energije vetroelektrana na povoljnim lokacijama u Srbiji mogu biti i ispod 50 evra/MWh, dok su za fotonaponske elektrane nešto veći. Ipak, treba imati u vidu da je cena na tržištu električne energije u značajnoj meri promenljiva u toku dana, pa na profit koji ostvaruje elektrana utiče dnevni dijagram proizvodnje koji diktira vetar i sunce. Nije svejedno da li elektrana proizvodi energiju u ranim jutarnjim satima ili u podnevnim satima, pa će se u budućnosti razvijati i sistemi za skladištenje energije koji će obezbeđivati bolju ekonomiju vetroelektranama i solarnim elektranama u uslovima slobodnog tržišta.

Intervju vodila:  Jelena Kozbašić

Ceo intervju možete pročitati u Magazinu Energetskog portala ENERGETSKA EFIKASNOST  jun-avgust 2019.