Zagađen vazduh, mutne reke, kisele kiše – znaci upozorenja su svuda oko nas. Posledice dramatičnog zagađenja u našoj zemlji već su vidljive, mada, ukoliko se po ovom pitanju nešto pod hitno ne preduzme, najveću cenu platiće generacije koje dolaze. Na sreću, ima onih koji su stali u prvu liniju odbrane naše životne sredine i budućnosti, čak 40.000 njih – eko stražari.
Ovde se ne radi o političkoj, vladinoj ili nevladinoj organizaciji, već je reč o neformalnoj grupi građana koja okuplja sve one koji se bore za zaštitu životne sredine. Eko straža ne pita za godine, pol, političku opredeljenost ili socijalni status jer svako od nas može dati svoj doprinos i poneti titulu „eko stražara“ kako bismo zajedno stali na put ovoj ekološkoj pošasti.
„Institucije su inferiorne“
Nažalost, mnogima je profit jedini prioritet pa u poteri za novcem ne vide, ili se prave da ne vide, kakve sve posledice ostavljaju po okolinu. Setimo se kompanija Simpo ŠIK, beočinske cementare, smederevske železare, mnogih farmi i klanica o kojima smo pisali, a koje ne poštuju propise niti vapaje svojih sugrađana. Pitali smo Bojana Simišića iz Eko straže kako je došlo do toga da za industriju praktično ne postoje ekološka ograničenja na šta nam je on odgovorio da je situacija takva decenijama unazad.
I Simišić je, baš kao i predstavnici udruženja Spasimo Beočin, uveren da je problem u tome što su institucije inferiorne i nekompetentne da se uhvate u koštac sa industrijskim zagađenjem. Kod nas još uvek ne funkcioniše sistem za kažnjavanje onih koji su se ogrešili o životnu sredinu, a industrija to uveliko koristi kako bi uvećala profit i smanjila troškove.
Institucije ne rade svoj posao ni kada su u pitanju nesavesni pojedinci, ističe Bojan. Kada je u pitanju naša zemlja, za sada ne možemo da se pohvalimo da smo dostigli zavidan nivo ekološke svesti, a delom je za to odgovorna država.
„Odredjeni građani, ne svi, jesu krivi za nesavesno postupanje prema životnoj sredini, a ponajviše oni koji imaju pristup kontejnerima, pa čak i onim reciklažnim, a ipak odluče da bace u korito reke. Opet se vraćamo na državu jer je svakoj lokalnoj samoupravi potrebno obezbediti kontejnere i redovnu komunalnu uslugu. Važno je objasniti im da zagadjenje životne sredine nije samo estetski problem, već i zdravstveni, da se smeće ne sme paliti, i da se mrtve životinje ne mogu bacati pored puta. Ukoliko edukacija ne pomogne, pristupiti kaznama, ali i efikasnom sistemu koji će da ih sprovede, da ne bi sve ostalo mrtvo slovo na papiru“, ističe Simišić.
Cilj Eko straže upravo je širenje svesti o ekološkim problemima i edukacija stanovništva kako se i mi sami ne bismo našli na listi zagađivača.
Pročitajte još:
Rešavanje ekoloških problema mora biti prioritet Vlade
U Eko straži vlada nezadovoljstvo dosadašnjim naporima države da spreči zagađenje životne sredine. Pored već pomenutih institucija koje ne rade svoj posao, eko stražari su ogorčeni jer onima koji su odlučili da očiste divlje deponije i reke, umesto nagrada i pohvala, na adresu stižu kazne.
Svi smo sa nevericom čitali o Miodragu Mihajloviću koji je zbog aktivizma kažnjen sa oko 8.000 eura, mada se kasnije ispostavilo da on nije usamljen slučaj. Iz tog razloga Eko straža se trudi da isprati svaki slučaj kažnjavanja kako bi se gradjani medjusobno solidarisali, a nedavno je organzovana i akcija prikupljanja novčane pomoći Miodragu.
Na pitanje koji ekološki problem u našoj zemlji je najhitnije rešiti, Simišić odlučno kaže da je to problem zagađenja vazduha. Ipak, vlasti nisu blagonaklono gledale na protest „Za bezopasan vazduh“ koje je organizovala Eko straža.
„Čak i da kupujemo flaširanu vodu, drugi vazduh nemamo. Po izveštaju Evropske agencije za zaštitu životne sredine preko 15.000 ljudi u Srbiji umre od zagadjenog vazduha, što je nekoliko puta više od korone. Iz tog razloga održali smo protest ’Za bezopasan vazduh’ 10. januara,
mada smo od strane vlasti okarakterisani kao strana plaćenička družina u rušilačkom pohodu“ , ističe Bojan za Energetski portal.
Simišić je zabrinut jer, kako stvari stoje, zagađenje životne sredine, ne samo što se ne rešava, već preti da se pogorša. U najavi su mnogi opasni projekti, a država uporno krši zakon i dopušta da „radi ko šta hoće“.
„Planirana fabrika Linglong jednostavno po zakonu ne može biti izgradjena jer se nalazi pored rezervata prirode Carska bara. Fabrika je već dopola izgrađena iako studija nije odobrena. Otvoreni su ponovo rudnici u Majdanpeku i Boru,a reka Pek je promenila boju. Republička inspekcija je to okarakterisala kao zamućenje, ali pre neki dan je stigla nezavisna analiza teških metala koja pokazuje da su prekoračenja i po 12 puta. Ozakonjeni su i objekti TENT A1 i A1 iako smo ih na javnoj rapravi, narodski rečeno ’razbili’. Izvođač studije samo je napisao da je studija dopunjena i to je to“, revoltiran je Simišić.
Problem je, kako kaže, u tome što se problem zagađenja gotovo ignoriše od strane nadležnih. On ističe da Vlada mora prepoznati rešavanje ekoloških pitanja kao svoj prioritet jer smo sa ekologijom duboko zaglibili.
