Zašto i na koji način treba da ograničimo porast temperature ispod 1,5 stepeni

Januar je 2099. godine. Đaci sedmog razreda osnovne škole pišu pismeni zadatak iz srpskog jezika na temu „Stiglo je proleće u moj kraj“. Nebojša je već vrlo zlovoljan jer se naslušao prabakinih priča o tome kako je „u njeno vreme“ proleće kalendarski počinjalo 21. marta i nezadovoljan što ne može da upotrebi njene sastave o lastama i rodama koje doleću sa juga. Ruku na srce, ne seća se da je tokom svog života video ijednu rodu, a laste su konstantno tu negde u okolini. Nekada su navodno išle u toplije krajeve zato što je u Srbiji bilo hladnije vreme i padao sneg. Njegova mlađa sestra, Ana, je za to vreme na ekskurziji u Boru. Marko iz IId nije joj jednako sladak s tom plastičnom maskom koja prekriva njegov prćasti nosić.

Foto-ilustracija: Pixabay

Budućnost naše planete, ukoliko nastavimo da proizvodimo gasove staklene bašte jednakim intenzitetom, izuzetno je sumorna. Istraživanje Patrika Brauna i Kena Kaldeire, čiji su rezultati objavljeni krajem 2017. godine, pokazalo je postojanje 93 odsto verovatnoće da do kraja 21. veka prosečna temperatura na Zemlji poraste za 4 stepena Celzijusa. Naučna predviđanja ne treba da uzmemo zdravo za gotovo, zbog neizvesnosti budućeg delovanja nacija usmerenih na klimatske promene, već kao upozorenje i podstrek da svoje napore treba da usmerimo protiv njih.

Rat klimatskim promenama objavljen je 4. novembra 2016. godine kada je na snagu stupio Pariski sporazum. Njegovi glavni ciljevi, pored ograničavanja globalnog zagrevanja na vrednosti ispod 1,5 stepeni Celzijusa u odnosu na predindustrijsko doba, uključuju ojačavanje kapaciteta država da se suprotstave ovoj pojavi, razvoj zelenih tehnologija i pomoć manje razvijenim, ekonomski slabijim državama u ostvarivanju zajedničkih planova o smanjenju emisija štetnih gasova.

Moja država je u rat ušla 29. maja 2017. Na strani protiv zagađivača, naravno.

Iako se dizelaši i benzinci smatraju jednim od glavnih neprijatelja zdravlju naše životne sredine, a vozila na električni pogon njihovom „čistom“ zamenom, u obzir treba uzeti širu sliku. Kako bi bili u potpunosti efikasni, struja koja ih pokreće trebalo bi da dolazi iz obnovljivih, a ne „prljavih“, izvora energije.

Okosnica ujedinjene političke borbe trebalo bi da bude upravo zaokret od izrabljivanja naftnih derivata ka iskorišćavanju bezgraničnih potencijala Sunca, vode i vetra. Trudom naučnika „ekološkom trojstvu“ pridružili  su se i senf i šećer koji se upotrebljavaju kao biogorivo u avio-industriji, kao i mnogi drugi organski proizvodi.

Delotvorno „oružje“ potpisnica Pariskog sporazuma u ovoj bitki su i reciklaža, savesno upravljanje otpadom i pošumljavanje – a saborci smo im i mi, stanovnici Zemlje.

Ono što kao pojedinci možemo da uradimo kako bi Nebojša 2099. video rode, a Ana čak i u Boru lice svoje simpatije – je da na posao ili u školu odlazimo biciklom (ili čak javnim prevozom, što bezbolnija varijanta u odnosu na sopstveni auto), smanjimo unos mesa i mleka i za Novu godinu kitimo živu jelku koju ćemo, po završetku praznika, zasaditi.

I bićemo nekoliko kilometara, sarmi, kapućina i drveća bliži ostvarenju globalne misije održivog razvoja. A i nekoliko kilograma lakši. Win-win situacija i za one kojima koji nas nasleđuju i za nas, zar ne?

Jelena Kozbašić