#throwbackthursday: Okvirna konvencija UN o klimatskim promenama – od Rija 1992. do Bona 2018.

Ukoliko redovno postavljate svoje fotografije na Instagram ili tvitujete kako ste se iznervirali u prevozu, onda vam fenomen hashtaga nije nepoznanica i slobodno možete da skočite na četvrti pasus ovog članka. Ukoliko, pak, to ne radite i ne znate značenje bar tri reči iz prethodne rečenice: Instagramtvitovati i hashtag, razumevam vas, isto se osećam povodom pojmova: SnapchatKylie Jenner lip kit i Lil Peep

Hashtag se stavlja u opis sadržaja koji ljudi postavljaju na društvene mreže, bilo da je u pitanju fotografija ili tekst, i uglavnom prati temu tog određenog sadržaja koji je neko podelio. U oblikovanju hashtag-ova najčešće se koristi engleski jezik, a započinju se tarabom (#). 

Pojam #throwbackthursday, ili na srpskom put u prošlost četvrtkom, predstavlja hashtag pod kojim vaša deca, ili možda čak vaši unuci, svakog četvrtka sa svojim prijateljima na društvenim mrežama dele uspomene – bilo da su one iz izlaska prethodnog vikenda ili sa maskembala u osnovnoj školi. Na Energetskom portalu, pod ovim hashtag-om (#throwbackthursday) delićemo priče iz istorije ekologije i energetike. Naravno, četvrtkom.

Današnja tema biće nam Okvirna konvencija Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama (UNFCCC). Preletećemo razvoj situacije od Rio de Žaneira, Brazil, 1992. do Bona, Nemačka, 2018. Pa da počnemo…

Foto-ilustracija: Pixabay

UNFCCC predstavlja međunarodni ugovor za zaštitu životne sredine usvojen u maju 1992, a otvoren za potpisivanje na samitu Ujedinjenih nacija u Rio de Žaneiru održanom od 3. do 14. juna iste godine – na snagu je stupio tek kada ga je ratifikovao dovoljan broj zemalja (njih pedeset), 21. marta naredne.

Predmet sporazuma je „da ograniči koncentraciju gasova staklene bašte u atmosferi na nivo koji sprečiti opasno mešanje čoveka u klimatske sisteme“. Okvirna konvencija postavlja labave smernice za emisije štetnih materija za pojedinačne države i ne sadrži izvršne mehanizme. Čvršće spone stvaraju se spečifičnim ugovorima koji, prema cilju UNFCCC, određuju dalje akcije (protokoli, sporazumi). Do sada je Okvirnoj konvenciji UN o klimatskim promenama pristupilo 197 zemalja – ili, kako su ugovorom označene, 197 strana (parties). Ona uživa širok legitimitet, koji velikim delom proističe iz univerzalnosti članstva.

Delegati strana se jednom godišnje okupljaju na konferencijama kako bi raspravljali o načinu rešavanja problema koji se tiču klimatskih promena. Prva u nizu je upriličena u Berlinu, 1995. Od tada su se potpisnice UNFCCC nalazile na različitim geografskim širinama i dužinama – sastajale su se u Ženevi u Švajcarskoj, Kjotu u Japanu, u Marakešu u Maroku, u Montrealu u Kanadi, u Kankunu u Meksiku i u Dohi u Kataru. Ovogodišnji domaćin konferencije biće poljski grad Katovice, u periodu od 3. do 14. decembra.

Prvobitni zadatak industrijalizovanih zemalja, prema UNFCCC, da ispuštanje zagađujućih jedinjenja u atmosferu do početka novog milenijuma stabilizuju na nivou od 1990, na prvom skupu država označen je kao „neadekvatan“, a dalje godišnje rasprave utrle su put Kjoto protokolu iz 1997. Ovaj dokument postavio je „emisione mete“, obavezujuće prema međunarodnom pravu. Verovatno je upravo dužnost poštovanja Kjoto protokola bila demotivišući faktor za njegovu ratifikaciju, te je neophodan broj zemalja oko njegovih ciljeva okupljen tek 2005. godine. Prvi period obaveze trajao je od 2008. do 2012.

Foto: Jelena Kozbašić

Prvi krug ograničenja proizvodnje gasova staklene bašte bio je nedovoljan da bismo spasili planetu od porasta temperature. Kao dodatak Kjotu 2012. ispregovaran je Doha amandman u trajanju od 2013. do 2020. Trenutni broj ratifikacija iznosi 111, a kako bi amandman počeo da važi, potrebno je još 33.

Godinu dana kasnije, u Varšavi u Poljskoj, donesena je još jedna značajna odluka. Pod okrilje Okvirne konvencije UN o klimatskim promenama uvršten je i mehanizam „nameravani nacionalno utvrđeni doprinosi“ (Intended Nationally Determined Contributions). Vremenom je izgubio reč „nameravani“ (intended), ne menjajući svrhu. Zemlje u programima ove vrste imaju slobodu da planove za ublažavanje uticaja porasta temperature i prilagođavanje istoj pojavi usklade sa svojim nacionalnim okolnostima.

Svakako najveće političko dostignuće u borbi protiv klimatskih promena bilo je uobličavanje Pariskog sporazuma 2015, u okviru kojeg su se strane složile da će nastojati da globalno zagrevanje zaustave na 1,5 stepeni Celzijusovih.

Trenutno je u Bonu u toku 48. zasedanje subsidijarnih tela UNFCCC – SBSTA i SBI, i okupljanje ad hoc (lat. zbog ovog, zbog ove svrhe) grupe za Pariski sporazum. I na ovom događaju, pregovori, rasprave i dijalozi podređeni su cilju iz Pariza. Od naredne konferencije strana deli nas nekoliko meseci.

Realne okolnosti su one na kojima se testiraju političke odluke. Da li će akcije sa sednica tela UNFCCC, zaključene rečenicom „Nema prigovora, dakle, odlučeno je!“ i udarcem drvenog čekića, biti efikasne, pokazaće statistike.

Jelena Kozbašić