Ne brže od zvuka! Povratak supersoničnih aviona – propast za životnu sredinu?

Supersonični avioni nastali su u drugoj polovini dvadesetog veka. Njihova specifičnost u odnosu na današnje letelice bila je sposobnost da lete brže od brzine zvuka, koja pri normalnim uslovima u vazduhu iznosi 1224 km/h (340 m/s). Pored toga, leteli su na većim visinama. Supersonični vazduhoplovi su se uglavnom koristili u istraživačke i vojne svrhe, a tek dva modela bila su deo flote civilnog vazduhoplovstva, Tupoljev Tu-144 i Konkord.

Foto: Wikipedia/André Cros

Putnici bi od Londona do Njujorka stizali za oko tri sata i petnaest minuta, ali je ovaj tip letelice povučen iz komercijalne upotrebe zbog neisplativosti. Za let na navedenoj razdaljini bilo mu je neophodno 75 tona goriva, a sa ovom količinom savremeni avioni mogu da pređu i više nego duplo duži put. Visoke cene karata su bile uslovljene i malim brojem mesta u letelici.

Poskupljenje goriva je supersoničnim avionima došlo krila i spustilo ih na zemlju.

Ipak, nekoliko preduzeća u povoju želi da ih ponovo vine u nebo, a među njima je i Boom Supersonic iz Denvera u Sjedinjenim Američkim Državama koje posluje pod sloganom „Brži letovi su želja svakog putnika!“

Njihovi stručnjaci tvrde da bi, usled tehnološkog napretka, troškovi kupovine „supersonične“ avionske karte mogli da opadnu za 75 odsto, te da letenje u vazduhoplovu sa 55 sedišta bržem od zvuka ne bi trebalo da bude skuplje od letenja biznis klasom trenutno.

Ova američka kompanija je razvila model XB-1, 2,6 puta brži od komercijalnih letelica.

Ciganin hvali svoga konja, Amerikanac hvali svoga aviona!

Boom je najavio da će XB-1 da bude efikasniji od svog prethodnika, Konkorda. Još jedna mana supersoničnih vazduhoplova bila je upravo količina buke koju su proizvodili – ljudi su sa Zemlje mogli da čuju zvuk sličan grmljavini. Preduzeće je i ovom problemu stavilo mjut.

Vodeći svetski proizvođač, kompanija Boing, takođe ulaže napore da „ubrza“ avio-prevoz, a čak i američka Nacionalna vazduhoplovna i svemirska administracija radi na unapređivanju supersoničnih aviona.

Ipak, proces ubeđivanja avijacije da su letelice sa oko 50 mesta za putnike i ogromnom potražnjom za gorivom na duge staze isplative biće mukotrpan, a pogotovo zato što se supersoničnom letenju argumentovano opiru i grupe za zaštitu životne sredine.

Vazdušni saobraćaj je odgovoran za oko 12 odsto globalnog ugljeničnog otiska na godišnjem nivou, ali avio-kompanije nastoje da do 2050. godine prepolove svoje emisije u poređenju sa onim iz 2005.

Den Ruterford, direktor avio-programa u Međunarodnom savetu za čisti transport smatra da je i u sadašnjim okolnostima upitna dostižnost ovog cilja i zaključuje: „Uključivanje ovih aviona, koji bi mogli da budu između pet i sedam puta ugljenično ‘jači’ nego subsonični, u vazduhoplovne kapacitete, samo kako bismo uštedeli nekoliko sati putovanja preko Atlantika, zvuči mi problematično.“

Dublji ekološki otisak supersoničnih letelica je, pored njihove energetske iscrpnosti, uslovljen i time što prevoze manji broj ljudi, te prevoz nižeg broja osoba rezultuje višim emisijama po pojedincu.

Jelena Kozbašić