U etno selu Čardaci u Vitezu (Bosna i Hercegovina) od 18. do 24. avgusta održala se Letnja škola klimatskog i energetskog planiranja.
Školu je organizovao Regionalni centar za obrazovanje i informisanje iz održivog razvoja za jugoistočnu Evropu (REIC) uz podršku Nemačke organizacije za međunarodnu saradnju (GIZ). Oni su pozvali mlade stručnjake zainteresovane da unaprede klimu i energetiku da im se pridruže u školi u Vitezu. Poziv su geografski ograničili na region Balkana. Ipak, s obzirom na to da se dobar glas daleko čuje, a engleski jezik još dalje, na njihovu mejl adresu stigle su biografije i motivaciona pisma iz čak 36 zemalja sveta sa ukupno 4 kontinenta. U konkurenciji od više od 200 ljudi, priliku za usavršavanje dobilo je njih 18. Tačnije, nas 18!
Kao jedna od učesnika, prenosim vam utiske iz prve ruke.
Škola je izašla iz konvencionalnih obrazovnih okvira i izvela nas na ulice – ne na ulice u slengovskom značenju reči (još nisam uplivala u mafijaške vode), već na ulice Viteza i Sarajeva. U selu smo tako videli solarne panele, malu hidroelektranu i vetrenjaču na delu i u amfiteatru okruženom totemima se upoznali sa konceptom građanskog ulaganja u obnovljivu energiju, dok su nam u gradu profesori i studenti Univerziteta Burč predstavili svoj paviljon sagrađen od slame i drveta koji će opremiti nameštajem od recikliranih sirovina. Naučili su nas i da fotelja od kartona može da izdrži do 120 kilograma, kako da vozimo električni trotinet i na koji način da konstruišemo „bubu“ na struju. Sve u svemu, za samo nekoliko sati oni su nas opremili znanjem i veštinama neophodnim za održivu budućnost. Ostalo nam je, međutim, nejasno da li, predostrožnosti radi, da pored fotelje stavimo i vagu.
Kada tome pridodamo predavanja i radionice iz Čardaka, inspirisani smo i osposobljen i da osnujemo energetsku zadrugu i da napišemo Nacionalni energetski i klimatski plan. U pisanju tog dokumenta smo se, podeljeni u timove, i nadmetali.
Predavači nas zovu „timom koji je osvojio najviše bodova“, a mi sami sebe vrlo skromno „najboljim timom“. Koja god da je kovanica prikladnija, Erjon, Nebojša, Samra i ja na četiri različite strane Balkana iščekujemo plodove svojih olovaka. Da, olovaka! Nagrada za „tim koji je osvojio najviše bodova“ bila je olovka iz koje, kada je iskoristite i položite u zemlju, izraste paradajz, bosiljak ili nana.
Nego, jeste li čuli čuvenu englesku pozajmljenicu – networking (umrežavanje)? P-r-e-z-i-r-e-m taj koncept, barem onako kako ga ja shvatam.
Kao, odem na neki poslovni skup i poenta mog bivstvovanja tamo nije da proširim svoje znanje, već da se tokom predavanja i radionica fokusiram na ono što sledi, a to je prilika da se besplatno najedem korpica sa sirom, maslinama i pancetom, istovremeno gurajući svoje vizit-kartice u ruke što više ljudi i sakupljajući njihove zauzvrat. „Ahhh, onaj tamo u plavom sakou je gradski menadžer, mogao bi eventualno da progura moj projekat kod gradonačelnika! Odoh da proćakulam s njim reč-dve pa da se, kao kakav bračni par u dobru i zlu i u zdravlju i bolesti, zauvek vežemo vizitkama… Najpre još jedan kolačić! Već mi je deseti po redu, ali što je džabe, i bogu je drago. Zar konobar, zaboga, ne vidi da mi je čaša već treći minut prazna? Uh, evo menadžera, moram da uvučem stomak. Prokletstvo, da li je moguće da mi je dugme na farmerkama upravo puklo?“
Ako je networking zapravo „odrasla“ verzija razmene sličica i salveta, neću da učestvujem. Stičem utisak da se na taj način osobe srozavaju na nivo sredstva za ostvarivanje cilja, a to definitivno nije perspektiva koju želim da imam na bilo koga. Ono što mi se posebno dopalo u Vitezu je što su međusobno izgrađene mreže prijateljskog, a ne parazitskog, karaktera. Ipak, prostora za saradnju svakako ima! Samo što umesto vizit-kartice kao potvrdu nečije stručnosti imamo zajedničko školovanje i druženje.
Poslednjeg dana smo se npr. zabavili kroz igricu „Pogodi ko sam“. Na papiriće smo zapisali zanimljivosti o sebi, a ostatak ekipe je trebalo da zaseda i zaključi autore tvrdnji. Tako smo saznali ko se profesionalno bavi latino plesovima, ko uživa u gledanju serija i filmova, ko pere zube isključivo mekim četkicama… Međutim, imali smo poteškoće da „provalimo“ ko voli da čita knjige u prirodi. Aida, Fajt, Tidža… Lista osumnjičenih je bila poduža, sve dok Senad nije samouvereno uzviknuo: „Dražen! Video sam ga.“
Iako je bio uhvaćen u „zločinu“, papirić nije bio njegov. Neko je uspešno sakrio tragove svojih cipela u travi i prebacio krivicu na Dražena – ili su, pak, njih dvoje saučesnici u čitanju Agate Kristi. Možda je čitač-naturalista zapravo Senad. Ko će ga znati…
Sledeće godine, REIC po šesnaesti put organizuje letnju školu, a ako prihvate naše kritike, biće bolja nego ikada. Kako, prema njihovim pravilima, niko ne sme da uzme učešće više od jednom, ukoliko se prijavite, konkurencija će vam biti slabija za nas osamnaestoro, a šanse da budete izabrani veće ? Ako i naredne godine škola ostane u Čardacima, znajte da za doručak služe odlične kroasane kao dodatni podsticaj da budete jedan od učenika – ili da barem posetite etno selo u privatnom aranžmanu.
