Krofna kao inspiracija za ekonomski oporavak Amsterdama posle pandemije

Recept za krofne koji je holandskoj prestonici Amsterdamu preporučila britanska ekonomistkinja Kejt Ravort se umnogome razlikuje od onog po kome ovaj slatkiš priprema moja baka. Njena krofna zapravo ne sadrži ni jednu od zloglasne „četiri bele smrti“ i umesto da mu zakrči krvne sudove, ona će gradu otvoriti put ka oporavku privrede narušene borbom protiv novog koronavirusa – i to u skladu sa postulatima održivog razvoja.

Centralna pretpostavka ekonomskog modela pod nazivom krofna jeste da državne aktivnosti treba da budu usmerene na ispunjavanje osnovnih potreba svih građana, ali unutar mogućnosti planete.

Unutrašnja strana krofne predstavlja minimum sredstava neophodnih za dobar život utvrđenih na osnovu Ciljeva održivog razvoja koje su skrojile Ujedinjene nacije. Svako ko nema na raspolaganju hranu, čistu vodu, određeno sklonište, odgovarajuće higijenske uslove, pristup energiji, obrazovanje, zdravstvo, rodnu jednakost, pravo glasa i prihode, prema Ravort, „živi“ u rupi krofne.

Spoljašnja strana, na koju dolazi posip, je tzv. ekološki plafon koji iscrtavaju naučnici iz oblasti klime. Njime se naglašavaju granice preko kojih čovečanstvo ne bi trebalo da prelazi ukoliko ne želi da naruši klimu, zemljište, okeane, ozonski omotač, vodu i bogatstvo biodiverziteta.

Mesto susreta potreba svih ljudi i ograničenja Zemlje je testo.

Počev od juče, Amsterdam sve svoje javne politike oblikuje imajući na umu – krofnu. Ne znam da li to znači infiltraciju policije u političke krugove ;)

Foto-ilustracija: Pixabay

Glavni grad Holandije je prvi grad na svetu koji se odvažio na ovakav poduhvat. Krofna je tu da podstakne zakonodavce da razmišljaju van kutije ————————>

Implementacija modela krofne je tek prvi korak i Holanđane tek očekuju procesi mešenja i prženja. Oko 20 odsto stanovnika Amsterdama nakon što plati kiriju nema dovoljno novca da pokrije osnovne potrebe, a tek 12 odsto od ukupno 60.000 zahteva za socijalno stanovanje biva uslišeno.

Jedno od potencijalnih rešenja je izgradnja više kuća. Ipak, ukoliko grad teži tome da snizi emisije ugljen-dioksida za 31 odsto u odnosu na 1990. godinu, donosioci odluka trebalo bi da imaju na umu da građevinski materijali, hrana i drugi proizvodi, koji nisu nastali na lokalnom nivou, imaju udeo od čak 62 odsto u ukupnom ugljeničnom otisku. Odgovor na taj izazov jeste korišćenje recikliranih sirovina biološkog porekla.

Jelena Kozbašić