Kako se „sahranjuju“ nuklearni reaktori?

Pojam sarkofag je većini ljudi poznat sa časova istorije u otprilike petom razredu osnovne škole kao kamena grobnica u koju su u doba antičkog Egipta bili sahranjivani faraoni. Međutim, da li ste znali da se ista reč koristi i za betonsku i metalnu strukturu pod kojom „počiva“ četvrti reaktor nekadašnje Nuklearne elektrane „Lenjin“ u Ukrajini?

Foto: Wikipedia/Tom Porter

Grad Pripjat je 26. aprila 1986. godine bio poprište događaja koji važi za jednu od najvećih ekoloških katastrofa u istoriji nuklearne energije. Četiri reaktora černobiljske elektrane su zadovoljavala oko 10 odsto ukupnih potreba za električnom energijom u zemlji, sve dok kobnog dana nije došlo do ekspolozije na poslednjem od njih. Oslobodila se velika količina radijacije i bilo je evakuisano više od 100.000 stanovnika.

Nuklearna nesreća je opustošila ukrajinsku oblast koja je nekada bila naseljena radnicima i njihovim porodicama, a čak su i životinje i biljke pretrpele negativne posledice poput poremećaja ponašanja, mutacija gena i usporavanja rasta. Iako se postepenim gašenjem reaktora njen udeo u energetskom miksu Ukrajine smanjivao, sporna nuklearna elektrana je tek 2000. godine u potpunosti prestala da bude proizvođač električne energije.

Procesi „zakopavanja“ četvrtog reaktora pod 400.000 m3 betona i 7.300 tona metala i ugrađivanja sistema filtracije su bili okončani pola godine nakon katastrofe. „Monstruozna“ građevinska struktura je nazvana sarkofag i njena uloga je bila da zakloni istopljeno jezgro reaktora i da unutar sebe zarobi 740.000 m3 verovatno najopasnijeg otpada koje je čovečanstvo proizvelo tokom 20. veka. Kako ju je nagrizao zub vremena, rodila se potreba da bude zamenjena – ili, preciznije rečeno, prekrivena i dodatno obezbeđena.

Projekat izgradnje i dopremanja novog, sigurnijeg spremišta, vredan gotovo 3 milijarde evra, je finansirala Evropska banka za obnovu i razvoj uz podršku više od 45 zemalja. Njegova realizacija, otpočeta 2010. i završena 2016. godine, je predstavljala izuzetno složen inženjerski poduhvat i prelomni trenutak za uzdizanje nuklearne bezbednosti na novi nivo pomoću neverovatnih 500.000 šrafova.

Pretpostavljeni vek trajanja zasvođenog spremišta iznosi 100 godina. Sklapanje metalne konstrukcije, široke 165 m i visoke 108 m, je trajalo 6 dana i zahtevalo je učešće 224 hidrauličnih dizalica. Stručnjaci su procenili da bi odolela naletima vetra brzine i do 332 km/h.

S obzirom na to da je reč o najvećem pokretnom objektu na svetu koji je 7 metara viši u odnosu na poslovni soliter „Beograđanka“, čak i ova građevina u prestonici Srbije bi mogla da se nađe opasana njegovim zidinama debelim 10 m, ako u obzir uzmemo mogućnost pomeranja spremišta i razmere oba objekta – ipak, moram da priznam, da ovaj scenario ne deluje kao realan zato što je zaštita od radijacije svakako prioritetnija od skrivanja parčeta modernističke arhitekture koje ne zadovoljava moje estetske standarde.

Jelena Kozbašić