Emisije štetnih gasova došle na naplatu: Pošto kilo ugljen-dioksida?

Ćao svima! Kako ste?

Foto-ilustracija: Pixabay

Litar ulja: 130 dinara. Dve karte za bioskop: 800. Fotelja Remsta iz Ikee: 18000.

Tona ugljen-dioksida: neprocenjiva šteta po našu planetu. Međutim, da li je ona zaista neprocenjiva?

Cena ugljen-dioksida (CO2) je ekonomski instrument pomoću kojeg vlasti pokušavaju da „zauzdaju“ najveće zagađivače atmosfere.

Ona se formira procenom novčanih izdataka koji nastaju kao rezultat razarajućeg dejstva gasova staklene bašte na prirodu. Izdaci najčešće padaju na pleća poreznih obveznika, što je praksa koja se vremenom menja s obzirom na to da kroz poreze i kupovinu dozvola za zagađivanje vazduha – proizvođači štetnih gasova uslovno rečeno preuzimaju odgovornost za uništavanje naše životne sredine. Ili su na preuzimanje odgovornosti primorani.

U cenu CO2 se uračunavaju troškovi za saniranje oštećenih useva, zdravstvenu negu osoba obolelih zbog toplotnih talasa ili suša ili vrednost imanja koja su progutala reke (poplave) ili mora (porast nivoa mora). U suštini, meri se ugljenični otisak određene ispuštene količine zagađujućih jedinjenja i on se onda naplaćuje.

Inicijative za naplatu štete, koje su pokrenute ili su u procesu pokretanja na različitim nivoima vlasti, bi u 2018. godine pokrile 11 gigatona gasova staklene bašte što predstavlja 20 odsto ukupnih emisija Zemlje. Priroda bi, ove godine, od novčane naknade „zaradila“ više od 70 i po milijardi evra. 

Finansijska šteta za sada, ipak, ne može pouzdano da se utvrdi. Tome u prilog idu i različite cene za tonu emitovanog ugljen-dioksida na različitim tržištima.

U saveznoj američkoj državi Alberti zagađivači je plaćaju oko 8 i po evra, a u Čileu 4,3. U Finskoj se, zavisno od porekla,  cena tone štetnih gasova kreće od 4 do 62 evra.

Jelena Kozbašić