Da li će agresivni aktivizam uskoro „pojesti“ veganstvo?

Na stolu prepune pepeljare, flaše piva, sijaset đakonija i naravno meso – uobičajena slika slavske trpeze! I dok sam sedela u uglu zadimljene sobe i čačkala po telefonu, prišla mi je domaćica i ponudila tanjir vruće teleće čorbe.

„Ne, hvala“, odbila sam jedva čujno. „Ne jedem više meso.“

A onda se prolomilo jedno glasno „Ijuuu!“. Otelo se zvučno zaprepašćenje babi preko puta mene, a pridružili su joj se i ostali slavari: „Pa zar neko iz naše familije da ne jede meso?“, „Uhvatila je neka sekta!“, „Razbolećeš se!“…

Ovakva reakcija bila je donekle očekivana, pa sam unapred pripremila par argumenata ne bih li odbranila svoj stav. Ipak, kada su moji neistomišljenici počeli nemilosrdno da me bombarduju negativnim komentarima, osetila sam se nemoćno i poraženo. Samo sam zapakovala svoje argumente za neku drugu priliku i pomirljivo klimnula glavom.

I ne, nisam pojela teleću čorbu.

Foto: Unsplash / Kulli Kittus

Ipak, ovo nije priča o ljudima koji burno, pa čak i agresivno reaguju na vest da je neko iz njihovog okruženja doživeo vegansko „prosvetljenje“. Poznato je da širom sveta zagovornici za prava životinja moraju da obrazlažu svoju odluku nedovoljno upućenim prijateljima i zabrinutoj rodbini, i da porodična okupljanja ne mogu da prođu bez nadmetanja i svađa. Ali kako svaka medalja ima dve strane, tako ni vegani nisu ti koji isključivo trpe napade od beskrupuloznih mesojeda, već i oni napadaju, danas možda više nego ikada, svoje brojne suparnike ogrezle u sladomasnom grehu. Ovo je priča o veganima čiji je aktivizam agresivan do te mere da preti da uništi ovaj svojevremeno miran pokret za prava životinja na život.

Međutim, kako je uopšte došlo do toga da ovi saosećajni borci sve više pribegavaju agresivnim oblicima aktivizma?

Pa, ukoliko pogledate nekoliko snimaka životinja u klanicama ili na farmama za masovnu proizvodnju, verujem da ćete bolje razumeti njihov motiv. Nema sumnje da životinje trpe užasnu, gotovo nezamislivu torturu zarad šnicle na našem meniju i zato vegani, besni zbog ove planetarne nepravde prema životinjama, po svaku cenu žele da spreče njihovu eksploataciju.

Tako je u Francuskoj grupa ogorčenih vegana fizički napala vlasnike mesara i ispisivala slogane „Meso je ubistvo“ i „Postani vegan“ na njihovim izlozima, što je na kraju dovelo i do hapšenja aktivista. A kako vreme prolazi, farmeri koji su donedavno u miru obavljali svoj posao danas se sve više suočavaju sa pretnjama smrću a vegani ne prezaju ni da ilegalno upadaju na posede farmera u svojim „oslobodilačkom“ pohodima. Tako su vegani zaslužili novo mesto u medijima, ovog puta u informativnom bloku, a vesti o tome da ponekad uspeju i da ukradu po koju životinju i spasu je sigurne smrti nailaze mahom na odobravanje javnosti.

Ali ljudi koji rade u proizvodnji namirnica životinskog porekla nisu glavni krivci za stradanja tih nedužnih stvorenja. Da nema potražnje, ne bi bilo ni proizvodnje pa tako vegani kao svoje glavne protivnike imaju bezosećajne potrošače. Samo u Americi se godišnje pojede čak 120 kilograma mesa po osobi, a ni ostale zemlje sveta ne zaostaju pa je ova borba između ogromnog broja konzumenata i nekolicine revnosnih vegana nešto poput sukoba Golijata i Davida. Ipak, aktivisti se ne predaju tako lako već pribegavaju ekstremnim oblicima aktivizma nadajući se da će se na taj način njihov glas dalje čuti. Bojim se da ovaj vid borbe nije najbolje rešenje, te da veganstvu može naneti više štete nego koristi.

Militantni veganizam ima suprotan efekat od nameravnog

Foto: Unsplash /Jinen Shah

Iako prilikom invazija na farme aktivisti možda izbave nekolicinu životinja, njihov agresivni pristup može dovesti zapravo do smanjenja broja vegana u svetu. Evo jednog primera. Kada se na veganskim portalima i grupama novajlije bojažljivo raspituju o veganstvu – pojedini žele da probaju  zdrav način života, dok su drugi samo radoznali – umesto konstruktivnih komentara i saveta neretko budu zasuti kritikama, pa čak i uvredama.

„Meso je ubistvo i tačka!“ – stav je tvrdokornih vegana pa nikakav kompromis ne dolazi u obzir. Dakle, ukoliko ste vegetarijanac ili razmišljate da smanjite unos mesa, ali ne i da ga se potpuno odreknete, želećete  da se držite podalje od veganskih grupa, verujte mi!

„Vi ste divljaci, primitivci! Jedete leševe!“ – samo su neki od uvredljivih komentara, a sve to neizostavno prate i uznemirujuće fotografije dovoljne da vam od samog pogleda na meso pripadne muka.

Teško da će ovakav pristup ikoga privući veganstvu. Ljudi se plaše velikih i naglih promena. Stav vegana da odmah moramo promeniti način ishrane jer smo u suprotnom ubice, zaista je zastrašujuć pa može navesti ljude da odstupe od tako ekstremnog pokreta i vrate se svakodnevnim navikama.

„Šta ćemo za doručak?“

„Slaninu i jaja, naravno. Dodaj i čvarke, jednom se živi!“

Kada neko u vas upire prstom i naziva vas „lešožderom“, to u vama može probuditi inat pa će pojedini mesojedi na kritike samo prkosno odvratiti:

„I ovako ne idemo u raj, zar ne?“

Cilj vegana je da umanje patnju životinja, a to se može postići samo ukoliko sve više ljudi odabere ovaj način ishrane a potrošnja mesa se drastično smanji. Zato smatram da se napadi militantnih aktivista moraju obustaviti pre nego što nanesu ozbiljnu štetu veganskom pokretu, a da za ostvarenje svojih ciljeva moraju potražiti druga, pametnija i kreativnija sredstva.

Kako do ostvarenja veganskog sna?

Sigurna sam da će svako, ma koliko okoreli mesojed bio, saslušati osobu koja prijatno, nenametljivo i samouvereno govori o koristima veganstva kako po okolinu tako i po naše zdravlje. Vegani treba taktički da pristupe različitim ljudima sa različitim argumentima. Na primer, ukoliko vide da sagovornik baš i ne mari za stradanje životinja, može se povesti priča o zdravlju jer nas odricanje od životinjskih namirnica može osloboditi od raznih bolesti i tegoba. Istina je da ovako blag aktivizam često neće dati rezultate i to je ono što vegani moraju da prihvate bez daljeg ubeđivanja ili, ne daj Bože, napada. Čini mi se da često zaboravljaju da su i sami vegani donedavno jeli meso (retki su oni koji su vegani od detinjstva, pogotovo u našoj zemlji), te da je ishrana zasnovana na mesu i mesnim prerađevinama duboko ukorenjena u navikama i potrebama ljudi. Za većinu ljudi, meso, mleko i jaja i dalje su samo regularne namirnice koje svakodnevno koristimo i malo ko razmišlja o tome šta se dešava iza zatvorenih vrata klanica i farmi.

Foto: Unsplash / Anna Pelzer

Najzad, smatram da se vegani nedovoljno trude da razumeju i ljude koji rade u proizvodnji mesa. „Čovek koji može da ubije živo biće je čudovište!“ prerano osuđuju vegani.

Ipak, sa ovom tvrdnjom ja se ni malo ne slažem. Držanje životinja zarad hrane često je porodičan posao gde su ljudi od malena navikli na sve ono od čega se veganima diže kosa na glavi. Ubijanje životinja za njih je samo još jedan dan na poslu, ali to ne znači da smo mi moralno superiorniji od njih. Ja definitivno ne bih mogla da ubijem životinju (žao mi je i kada slučajno zgazim puža), ali isto tako ne bih mogla ni da uzmem klešta i nekome izvadim zub. Ipak, kada bih iz nekog razloga morala da obavljam ove poslove, sigurna sam da bih posle izvesnog vremena samo uplovila u rutinu, a sve ono što mi je isprva stvaralo mučninu više ne bih ni primećivala. Jednostavno, ne dele svi isti sentiment po pitanju prava životinja što je sasvim razumljivo kada u obzir uzmemo različite sredine iz kojih ljudi potiču. Dete koje je prisustvovalo svinjokolju i nestrpljivo čekalo vruće čvarke i dete koje je videlo svinju samo u dvodimenzionalnoj formi verovarno će ubuduće imati različite stavove kad je reč o veganstvu. Ukoliko želite da pobedite svog protivnika, morate prvo da ga razumete, pa mi se čini da bi vegani trebalo da imaju više sluha za farmere i brojne, gurmanluku sklone, mesojede,

I zato, da bi borba vegana svakim danom davala sve više rezultata, trebalo bi da odstupe od osuda i upiranja prstom, i pruže više podrške za vegane početnike, kao i više razumevanja za svoje neistomišljenike.

Umesto upada na farme i fizičkog obračunavanja, svoje snage mogu usmeriti strateški ka nenametljivoj edukaciji ljudi iz svog okruženja i promovisanju alternativnih izvora proteina kako bi što više životinja veselo trčkaralo livadama, a što manje tužno i neslavno završavalo na našem tanjiru.

Milena Maglovski

slični tekstovi

komentari

izdvojene vesti