Ako su veganski burgeri dovoljni za proslavu Oskara, zašto nisu i za svakodnevni ručak?

JOKER SPOILER ALERT: Ukoliko ste gledali film „Džoker“, vrlo verovatno su vam se u sećanje urezale scene u kojima glavni junak Artur Flek ima nekontrolisane napade smeha. Meni je posebno upečatljiv bio trenutak kada se u takvoj situaciji našao u autobusu, pokušavajući da nasmeje nepoznatog mališana. Arturov podvig nije naišao na razumevanje majke dečaka, što je dodatno intenziviralo njegov osećaj neprihvaćenosti u gradu neprijateljski nastrojenom prema drugačijima. Pokušavajući da zaštiti dete od umišljene opasnosti, žena je potpuno nesvesno emotivno nestabilnog čoveka gurnula još bliže ivici ponora apsolutnog beznađa.

Nekontrolisani napadi smeha Artura Fleka su posledica oštećenja mozga. Stanovnici Gotama ga nisu shvatali, a sudeći prema reakcijama publike ne shvataju ga ni stvarni ljudi – u Bačkom Petrovom Selu, Roterdamu, San Francisku, Tbilisiju, Kejptaunu, Pertu – na Zemlji uopšte. U našoj je prirodi da držimo gard prema mnogim čudnim stvarima i osobama koje nas okružuju. Na sličan način, mi normalni (uslovno rečeno!!!) zaziremo od mentalno obolelih. Iz toga, nažalost, crpimo i određenu dozu superiornosti. Možda ne direktno vi koji čitate ili ja koja pišem ali čovečanstvo, čiji smo valjda neizostavni deo, gaji tu tendenciju.

Možda je zapravo prilično oslobađujuće da mislite da ste bolji u odnosu na nekog drugog, ne zbog sopstvenog uspeha utemeljenog na potencijalno teškom radu i odricanju, već zbog nečega određenog nasumičnim spojem hromozoma vaših roditelja. Moje razmišljanje deli i Hoakin Finiks koji je na bioskopska platna i TV ekrane doneo – Oskara vrednu – ulogu Džokera.

Foto: Instagram (screenshot @gregwilliamsphotography)

Na dodeli nagrade Akademije za najboljeg glumca, Finiks je izašao iz okvira standardnih govora pri preuzimanju ogromnog filmskog priznanja, a na mesto zahvalnice porodici i prijateljima je stavio osudu društva i potencijalni izlaz .

„Osećamo da se borimo za različite ciljeve – ili neko čini da se tako osećamo. Ipak, vidim nit koja nas povezuje. Bez obzira na to da li je reč o rodnoj nejednakosti, rasizmu ili pravima QUEER zajednice ili životinja, govorimo o borbi protiv nepravde. Govorimo o borbi protiv verovanja da jedna nacija, jedan narod, jedna rasa, jedan rod, jedna vrsta, ima slobodu da nekažnjeno podredi, koristi i kontroliše sve druge“, bio je izričit on, osvrnuvši se zatim na prekid veze sa prirodom.

„Mnogi od nas su krivi zato što svet posmatraju egoistično i veruju da smo centar univerzuma. Krademo resurse prirodi! Drznemo se da veštački osemenimo kravu i ukrademo njenu bebu uprkos njenom bolnom zapomaganju. Potom joj oduzmemo mleko namenjeno njenom teletu i stavimo ga u našu kafu ili žitarice“, kazao je Finiks, a njegove reči se i nekoliko dana nakon događaja prepričavaju.

„Kada je imao 17 godina, moj brat je napisao sledeće stihove: ‘Pojuri ka spasu u ljubavi i mir će slediti'“, zaključio je proslavljeni glumac i otišao da proslavi zasluženu nagradu.

Percepcija Holivuda kao stecišta glamura i lagodnog života bi nas verovatno navela na pogrešan trag i zamislili bismo ga na svečanoj gozbi na kojoj šampanjac teče u potocima, a upravo je njegov prethodno održani govor pokazatelj njegove skrušenosti. Na stepenicama je u društvu devojke Runi Mare jeo veganske burgere.

I zaista, čak ni parti-bahanalije ne bi bile „holivudskiji“ prizor od ovoga. Spas, ljubav i mir – tri-u-jednom.

Jelena Kozbašić