Kada je početkom 20. veka sintetisan prvi potpuno veštački plastični polimer, niko nije ni slutio u šta to vodi. Istraživači su se takmičili ko će da napravi bolji materijal, dok se od 1980. godine proizvodnja ovog čudotvornog materijala, koji je ušao u sve pore našeg života, usložnjava i umnogostručuje, piše za Klima101 dr Žaklina Marjanović sa Instituta za multidisciplinarna istraživanja Univerziteta u Beogradu – Instituta od nacionalnog značaja za Republiku Srbiju.

Niko nije razmišljao o tome šta će biti sa svim tim predmetima kada se završi njihov upotrebni vek. Danas smo svesni toga da se planeta guši u plastičnom otpadu koji je polako truje i ubija, a realistična rešenja su na dugačkom štapu…

U Srbiji se svest o ovim činjenicama jako slabo razvija. Srbija ima jako loše regulisan sistem odnošenja i tretmana urbanog otpada, a mali broj ljudi je spreman da svoju potrošnju plastike i proizvodnju otpada smanji.

Većina stanovnika ruralnih područja i dalje otpad deponuje u šumama ili baca u reku. Mentalitet bacanja smeća negde daleko od kuće, da im ne smeta, je i dalje preovlađujući, a reciklaža otpada je tek u povoju. Tako se formiraju divlje deponije koje brzo rastu, a kojima se i dalje niko ne bavi. One nisu ničiji prioritet, ni države, ni lokalnih samouprava, pa čak ne ni vlasnika šuma u kojima se nalaze.

Aluvijalne šume su „sabirni centri” divljih deponija

U Srbiji, aluvijalne šume imaju ogroman ekološki značaj. One čine vodozaštitni pojas, i centri su biodiverziteta u poljoprivrednim regijama; formiraju najkvalitetnije zemljište u Centralnoj Srbiji; imaju neprocenjivu ulogu u prečišćavanju podzemnih voda; staništa su poslednjih ostataka ravničarske divlje flore i faune i aluvijalnih tipova vegetacije. Aluvijalne šume su, na kraju, i poslednja evropska staništa najskuplje gljive na svetu – belog tartufa. 

Međutim, radeći u aluvijalnim šumama poslednjih par decenija, počela sam da shvatam da su te šume u Srbiji u stvari sabirni centri divljih deponija.

Gde god da sam išla na teren baš tu, na poslednjem bedemu zaštite reka od svih mogućih zagađivača, na sve strane su ležale gomile smeća.

Ovo iskustvo inspirisalo je naučni projekat EMIPLAST SoS, koji je koordinisao Univerzitet u Beogradu – Institut za multidisciplinarna istraživanja, Institut od nacionalnog značaja za Republiku Srbiju, a koji je finansiran od strane Fonda za nauku Republike Srbije preko programa Ideje. 

Cilj ovog projekta je da se počne dokumentacija: šta se dešava sa zemljištem i sa živim zajednicama koje su za njega vezane, u uslovima izloženim antropogenom plastičnom otpadu i njegovim produktima – mikroplastici. Takođe, nameće se i pitanje: da li postoje organizmi koji su sposobni da se sa tim veštačkim česticama i polimerima izbore, i eliminišu ih.

Mikroplastika koja dospeva u aluvijalne ravni može dospeti u reku horizontalnim ispiranjem poplavnih ili atmosferskih voda, ali i u dublje slojeve zemljišta kada putevima vertikalnog ispiranja i fluvijalnih aktivnosti reke može imati lokalni uticaj na dublje slojeve zemljišta ili se transportovati podzemnim putevima dalje.

Izabrali smo deponije na tri šumska lokaliteta: aluvijumi Morave (koja sa sobom vuče sav otpad iz juga Srbije), Save (koja je opterećena otpadom severnog Balkana) i Dunava koji je potencijalni sabirni centar nanosa svih reka koje se u njega ulivaju.

Prvi rezulatati o mikroplastici u prirodnim šumskim aluvijalnim zemljištima na Balkanu (a i šire) pokazali su da mikroplastike ima na svim lokalitetima, kao i da ih u uzorcima uzetim ispod deponija ima nekoliko puta više. 

Pročitajte još:

• Drina nosi otpad iz tri zemlje – Predloženo rešenje nakon godina problema
• Počela gradnja prve u nizu fabrika za preradu otpadnih voda duž Save i Dunava
• Pregled novog Zakona o upravljanju otpadom u Srbiji

Koncentracije mikroplastike u zemljištu su mnogostruko veće na mestima deponija

Mikroplastika je uticala na promenu pre svega sa nekih fizičkih parametara zemljišta: formiranje velikih agregata, sadržaj grubog peska, specifičnu masu, poroznost, a od hemijskih faktora jedino je pristupačni fosfor bio uvećan na zagađenim mestima.

Količina mikroplastike u zemljištu značajno varira u odnosu na sezonu i lokalitet – na kontrolnim mestima, najmanja količina mikroplastike zabeležena je na lokalitetu Morava (od 0,035 grama po kilogramu zemljišta u proleće, do 0,069 g/kg zemljišta u jesen) a najviša na lokalitetu Dunav (od 0,294 g/kg u proleće do 0,547 g/kg u leto). 

Ovo potvrđuje hipotezu o akumuliranju mikroplastike u zemljištima koja su donesena iz drugih rečnih nanosa. 

Na mestima deponija količina mikroplastike je mnogostruko veća: od 1,295 g/kg na lokalitetu Morava do 5,414 g/kg na lokalitetu Dunav. 

Interesantno je da odnošenje smeća sa lokaliteta, kao što se desilo na lokalitetu Morava između dve merne sezone, značajno umanjuje prisustvo mikroplastike u zemljištu, na primer u proleće 2022. je iznosilo 1,295g/kg a u proleće 2023. godine 0,294g/kg. 

Količina mikroplastike u zemljištu imala je značajan uticaj na sastav i biodiverziet zemljišnih insekata i gljiva. Biodiverzitet i brojnost insekata su bili značajno smanjeni na zagađenim lokalitetima, a sastav zajednica zemljišnih gljiva se značajno promenio. 

Mikroplastika nije značajno uticala na simbiontske vrste, ali je uticala na povećanje diverziteta i brojnosti patogena i saprotrofa – gljiva koje razgrađuju organsku materiju zemljišta. 

S obzirom da su polimeri plastike često po strukturi slični prirodnim polimerima, nije čudo da se u plastisferi zemljišta formiraju specifične zajednice gljiva koje mogu uticati na njihovu biorazgradnju. 

Biorazgradnju plastičnih polimera smo potvrdili i u eksperimentalnim uslovima – neki insekti su sposobni da izvrše usitnjavanje plastike u čestice veličine mikroplastike, a neke vrste gljiva, koje u prirodi inače razgrađuju drvo (komplikovane molekule lignina) mogu vršiti i razgradnju polimera polistirena (stiropora). 

Istraživanje je pionirsko, a pravci kojima bi moglo da ode raznovrsni – istražiti kako se mikroplastika prenosi kroz lance ishrane, kombinovati zemljišne zajednice mikroorganizama u eksperimentalnim uslovima da bi se determinisalo koliko stvarno treba da bi se razgradila mikroplastika, jer su sve do sada to puka nagađanja…

Izvor: Klima101